Sveti Sava u narodnom verovanju i predanju : jedna od lako ostvarljivih dužnosti prema prosvetitelju našem

102

наше крсно име, помилуј нас,“ кад је њихово крсно име Св.

Мина, Виктор и Вићентије, као што се видело и на славској икони њиховој. Мајка је одговорила: „Наши су стари сла-

вили Св. Мину, Виктора и Викентија, но доцније су нам

наши попови рекли да ми треба да славимо Св. Стевана Де-

чанског“.) Зато су и пок. Јастребову они који славе Св.

Мрату говорили, да славе-Св. Стевана Дечанскогг), а у спи-

сковима београдских свечара од 11. новембра иза назива Св.

Мрате стоји у загради Св. Стеван Дечански.5)

Неједнако су записивали слављење овог дана, 11. новем“ бра, и антропогеографски испитивачи. За Лепеницу је речено чисто, да се у њој слави Мрашин дан (6. Е.3., ХУ., 307.). За Левач и Темнић каже се, да не раде жене, а негде и људи на дан Светог Мине (6. Е. 3. УП, 140.) Али, код казивања о домаћим славама у Левчу већ се збуњено мешају имена светитеља. Каже се да славе Св. Краља Стевана Дечанског: у селу Риљцу 16 кућа Штављана, пореклом из села Штаве, у Горњој Топлици; у Превешу 4 к. Белојевића; у Жупањевцу Бркићи (кулизе); у Горњој Сабнти 3 куће кулиза. Међутим, за 10 кућа Таврића, у Пољни, такође пореклом из Штаве, као што су и они у Риљцу, каже се, да славе Св. Мину. Док се за оне у Риљцу и Превешу само каже, да преслављују (прекађују) Преображење, дотле се за ове пољњанске, тако исто старе штављане, каже, како су, „да не би били без прекаде као Вук Бранковић, подигли цркву у Штави и посветили је Преображењу, па су Преображење и узели“. За кулизе жупањевачке и сабаначке каже се, да немају преславе (6. Е. 3. М. 484., 486., 491., 492.). Слушао сам, да кулизама зову извесна

села на окомцима Копаоника, према Ибру, а и за извесну породицу на Косову. Прича се за њих, да су око косовске битке чинили Турцима неке услуге, те су им доцније дата била од њих нарочита права и ослобођени су били од државних дација. Имали су, веле, султански ферман изрезан на сребрној дашчици, коју су им турске власти у последње време опадања и дегенеризације Турске одузели, да би их лишили тамо уписаних изузетних права. О њима, па и њиховима, расељеним у друге крајеве, постоје оне заједљиве племенске пошалице више него између других, а, као што се зна, немамо села, чак ни ма хале, да се другом селу или махали за понешто не руга. Опет мислим, да и она прекорна казивања о мратиштацима, па и ова казивања о кулизама и довођење преславе у везу са именом Вука Бранковића, није ништа друго, него остатак оних издвојених погледа народних на њихове далеке претке Сасе рударе,

1) Димитрије Руварац, у Веснику Српске Шркве за г. М, 1894., стр. 1155. 2). Пени п Обљмчаи Турецкихђ Сербовђ, стр. 3: т 3) Александар Р. Поповић, Свечарица, Београд 1908. стр. 147.