Sveti Sava u narodnom verovanju i predanju : jedna od lako ostvarljivih dužnosti prema prosvetitelju našem

_више под шумом, и да је онда (1866. г.) била у агару села Великог Мокрог Луга, на источној страни. „Приповедају, вели, да је ту у турско време седела нека калућерица и др-

жала кованлук, да је имала лепог дрвећа родног, а и сада

се одржала по нека дуња“.

Новија испитивања тврде, да садашње село Калуђерица

није старије од ХУШ века, да су становници пореклом досељеници са разних страна, има их и из крајева с оне стране Дунава и Саве, али највише из Левча, источне Србије и из.

српских крајева, који су до скора били под Турском, има

их чак и од Прилепа. Село су засновали бивши становници

Старе Калуђерице, кад су отуда због чуме прешли у садашњу Калуђерицу.) _ 2 -

Даље порекло њихово карактеристично је за заветинско слављење Св. Саве. Да предање о манастиру Св. Саве није

помешано са онима из околине недалеког манастира Раковице» С десне стране, кад се из Гопчидера долази у манастир, налази се испосница Св. Саве. Више манастира је добар извор, за који такође кажу да је Св. Саве. За сами манастир прича се, да је био у атару села Раковице у једној долини, где му се место и сада познаје. Одатле је премештен због турског зулума на дан Велике Госпоје, те се с тога сада тога дана купи сабор, а кажу, да је манастир, док је горе био, славио Св, Саву.)

Предање о манастиру Винчи, за који се има података.

још из 1577. г, па све до ХУШ века, о погибији ђака његових (од тога — атар Њакова Страна) и о надметању оца, који је зидао ман. Војиловицу с оне, и сина, који је зидао "Винчу сове стране, објављено је укратко и раније") и оно се у главноме слаже с овим, што је овде одређеније и опширније забележено. -

Светосавску сеоску заветину у селу Ситеву, у ср. нишком, народно предање везује још за путовања Св, Саве по народу. Тако, тамо се прича, како је Свети Сава, пошав од Ниша, путовао сам пешке, у своме калуђерском оделу. Распитивао је о стању и животу народа и пастирски га поучавао, Тако дође иу село Просек на уласку у Сибевачку

Клисуру. Уморан од пута, заиште од једне жене чашу вина,

да би се поткрепио, а она му одговори, како нема вина, и да му воде. Како се већ било смркло, сврати у једну кућу на преноћиште, и ту је поучавао и мушко и женско, Ујутру

1) Риста Т. Николић, Околина Београда, Српски Етнографски Зборник,

књ М, Београд 1908. т., стр. 954. 963., 969., 1082. 7 А. В. Богић, Гласник Х)Х, стр. 217. и 218. 5) М. Ђ. Милићевић, Кнежевина Србија, Београд 1876,, стр. 67.