Svetozar Marković. Njegov život, rad i ideje.

24 ЈОВАН СКЕРЛИЋ

цијалног напретка, привукла је и Светозара Марковића. Он је у њу дошао да нађе и личне сигурности и политичког образовања, и да види како на делу живи и развија се једна демократија.

Дошавши у Цирих Марковић је имао извесних школских тешкоћа. Он хоће реална знања и корисна занимања. Он је мислио оно исто што је 1874 из пожаревачког затвора саветовао једном пријатељу, који је одлазио на науке у Швајцарску: треба се бавити студијама које човека оспособљавају за учитељски, агрономски, инжињерски позив, треба стицати „у опште неко реално знање, које би ти дало хлеба, а користило би људима у чијој околини живиш“. Али, и оно мало немачког што је био научио у Београду заборавио је, и језик је тако рећи изнова требало учити. На Политехнику су тада примали само оне који су били свршили или какву техничку школу на страни, или који положе пријемни испит. Професорски Савет, засебном одлуком, допустио му је да привремено, док не положи пријемни испит, може као слушалац походити предавања из свију грана. Летњег семестра слушао је он: графијску статику код професора Кулмана, практичну хидраулику код професора др. Ценера, техничку физику код професора др. Кундта, и метод најмањих квадрата код професора др. Шварца. Августа месеца 1869 године, заједно са Николом Пашићем и Петром Велимировићем, који су такође били у Цириху, и са Ђуром Љочићем, који је био у Паризу, добио је од Министарства Грађевина државну стипендију од 400 талира годишње. Крајем 1869 његов положај на Политехници се уредио, и положивши испите за трећи курс инжињерског одсека, продужио је школовање као редован ђак. У летњем семестру 1870 слушао је органску хемију и радио хемијска вежбања код професора Вислицениуса.

Али школске студије њему су споредно. Он мисли

1 Целокупна дела, УП, стр. 5.