Svetozar Marković. Njegov život, rad i ideje.

СВЕТОЗАР МАРКОВИЋ 39

Полемика са Србијом била је жучна. Оснивањем нове странке у Србији либерали су били непосредно политички штећени, и зато је Марковић у Србији наишао на љуту опозицију. Поводом његова чланка о Политичком и економском Положају рабничког сталежа у Орбији, Србија је пустила патетичан чланак: Недајмо се разјединилим! Марковић се ту назива „шарлатаном“ и „незналицом“;; „бунцања „вјерноподаног сочинитеља“ о „радикалној партији“ у омладини јесу производ запаљеног мозга. У својој ватруштини он сиромах привиђа разне таборе и црвене барјаке и у средини Младог Српства, које целокупно једним духом дише, духом братства, слободе и напретка“! Стварност и најближе време показали су колико се Србија преварила у том потцењивању Марковићева рада.

У то доба, у првом почетку свога рада, Марковић је био врло доктринаран, и искључиво и неограничено сигуран у своја убеђења, сматрајући као једну од првих потреба својега рада да ућутка све оне који не мисле као он. Исто онако као што је повео оштру борбу са либералним елементима у Уједињеној Омладини Српској, исто тако је повео борбу и са демократским, радикалним елементима у њој, управо са једним човеком који је у омладинској организацији представљао ту струју, са Др. Драгишом Станојевићем, који је тада био познат под именом „доктор радикалац“.

Драгиша Станојевић, пореклом из једне велике бирократске, „великашке“ породице, која је била у блиском сродству са Карађорђевићима, као студент у Немачкој напојио се демократским и републиканским идејама. Врло млад отпочео је свој јаван рад. У Бону 1865 штампао је књижицу Јар дет фааћ ет оудатавсћег Етоав, одет Фаг Тетк дез УУШепа, а 1867, у својој двадесет и другој години, дошао је за наставника Велике Школе у Београду. После убиства кнеза Михаила, он је учинио један републикански покушај међу београдским великошколцима.

1 Србија, 1870, бр. 69.