Svetozar Marković. Njegov život, rad i ideje.

40 ЈОВАН СКЕРЛИЋ

После проведених пет месеца у истражном затвору, изгуби службу, имање му се конфискује, и са породицом буде протеран из Србије, да у изгнанству проведе пуних четрнаест година. Све до 1874 живео је у Земуну, учествујући у омладинском покрету и чинећи опозицију разним династичким и реакционарним владама у Србији.

У то доба Станојевић је био републиканац и по мало социјалист, али социјалист особите врсте. У својим чланцима Социјалистичка странка у Србији, штампаним 1881 у Раднику Мите Ценића, он сам прича како ЈЕ мислио и осећао у добу око 1870. Из Париза, из онога Хаотичног опозиционог врења са краја Другога Царства, вратио се он у Србију „са главом пуном несварених идеја револуционарних“. Либерализам у Србији био је врло разблажен и плашљив; из чланака Живојина Жујовића „провејаваше сметењаштво Прудоново“. Он лично био је тада „чист републиканац“, нешто мало и социјалист, „који је читао Луја Блана и Прудона, и којега је Ласал доводио до усхићења“. Али сав тај његов идеолошки социјализам био је само „као кроз плот“.:

Ипак, ако је тада, поред Живојина Жујовића, у српском друштву било човека са којим се Марковић могао споразумевати, то је био Драгиша Станојевић. Обојица су више мање били у социјалистичким идејама, обоје су били подједнако незадовољни млитавошћу и безначел-

1 0 социјализму Драгише Станојевића не суди тако неповољно познати француски историчар социјализма и глава француског интегралног социјализма, Беноа Малон. У чланку „ретогат Матколоећ ет де зосзапзте зетђе, штампаном у Га Беоце Зосљгапате (1888, Т. УШ, р. 582— 585), он помиње Станојевићеву књигу Ге Сопититагте зпаплацанзвће (1870), као једно заслужно и оригинално дело којим је „демократска Србија принела свој прилог сувременом социјалистичком израђивању“. У тој књизи, вели Малон, питање је постављено „са великом висином погледа“. Пошто је на читаве две стране дао анализу Станојевићевих идеја, Малон закључује да је српски „усамљени мислилац“, (,„5ббрћап Огастиса“), „био један од добрих теоретичара колективизма, у доба када је та доктрина саму себе тражила“.