Svetozar Marković. Njegov život, rad i ideje.

СВЕТОЗАР МАРКОВИЋ 43

била му је у основу симпатична као „прва социјалистичка расправа“ коју је читао на српском језику, и он остаје при оном што је, у једном омладинском кругу, поводом Марковићеве критике омладинског рада, изјавио: „Ја ценим те чланке Г. Марковића више но све што сам до сад на српском језику прочитао“. И своју полемику, дајући добар пример своме противнику, завршује овим речима: „Толику раздраженост приписујем просто нервозности вашег поремећеног здравља, и ни мало вам не замерам. Што се мене тиче, ја нећу тако према вама поступати. Према човеку, коме лежи на срцу судбина пролетера, не могу имати антипатија. Ја ћу на против списе ваше радо читати“.

Када је поново ушао у јаван рад, осамдесетих година, Драгиша Станојевић се вратио на ту полемику. „Полемика наша, писао је он петнаест година доцније свршила се тиме што сам ја признао да социјално питање нисам проучавао, и да ми га ваља проучавати.“ Сећајући се препирке, Станојевић прича како се, на десет дана после завршенога разговора преко Панчевца, нашао са Марковићем у Земуну, када је овај са друговима ишао на омладинску скупштину у Нови Сад. Пријатељи су довели у додир оба противника. „У тренутку када се с њиме руковах, прича Станојевић, ја се разруковах с мојим републиканством, осетих грдне празнине у мојој докторској глави...“ На омладинској скупштини у Новом Саду, обоје су се заједно борили против либерала. После те полемике, раскрстивши са својим „јаловим државно-правним републиканизмом“, Станојевић се бацио на озбиљно проучавање социјалних наука, и „после десетак година скоро непрекидног ћутања и рада“, вратио се у Србију да настави оно што је Светозар Марковић био започео.

Поред личних полемика са Владимиром Јовано-

1 Социјалистичка странка у Србији, Радник, 1881, бр. 136. — Иншереси Српства, Београд, 1885, стр. 228, 256.