Svetozar Marković. Njegov život, rad i ideje.

46 ЈОВАН СКЕРЛИЋ

српског племића и царског великаша из ХМ века“. Све омладинско слободњаштво, и „србовање“ није ништа друго до „обмана... обмана...“ И Марковић, обраћајући се Владимиру Јовановићу, добацује свима духовним вођама српскога либерализма: „Ви десет година повторавате исте мисли, исте фразе; већ су и једне и друге постале доказ да сте ви изрекли вашу последњу реч — да сте се исписали, али још и сада ви можете да видите да вас је наука претекла за десет година, а српска омладина, којој сте стајали на челу, надвисила растом, и не задовољава се више вашим звучним фразама, већ хоће стварности“.!

Тај пут „стварности“ и „сувремености“ он је хтео да покаже Омладини, и није се задовољавао само одрицањем туђега рада, но је покушавао да из близа, у појединостима, у самом омладинском гласилу, покаже нови пут којим треба ићи. Фебруара 1870 године, у писму председнику омладинског одбора Антонију Хаџићу, нудио се он за уредника Младе Србадије са намером, коју је доцније у једној полемици признао, да од омладинског гласила створи „лист тенденцијозан, лист једне радикалне српске партије, која оће да оствари најнапреднија начела у српском народу“: „Ја имам толико куражи, писао је он, да кажем да би као редактор омладинског листа могао савесно испунити све што је нужно да тај лист заузме такав положај у Српству какав он треба да заузме“. На седници омладинског одбора у Новом Саду његова начелна понуда буде примљена, и он буде изабран за сталног сарадника, са платом од 8300 форината годишње. Али њему се није допало што је омладински одбор задржао за себе и сувише права у уређивању листа, и 22 марта (по новом) пише он из Цириха одбору да се избора не прима. Он то чини јер налази да се његова „политичка, научна и књижевна начела доста знатно разликују од мишљења главног одбора“, и у опште

1 Целокупна дела, књ. П, стр. 108—104. 2 Одговор Д-ру Владану Ђорђевићу, стр. 8.