Trenuci i raspoloženja

ТРЕНУЦИ 25

Припадох смрти, безумно је молих, И загрејах је: сузом палих нада, Страдањем тешким и безбројем јада Зајазих раку, искупих те тада.

Безумља пуста, да удеса клета!

Ја те искупих, отргох од раке

А ти се вину у наручја света, Пригрли живот без радости сваке; И ја те немам... Нови бол се диже И старих дана страдање ме стиже.

Ја опет страдам, ал' друкчије боли:

О тешко ми је што сад не почиваш Под хумком ниском где би да се моли Очајна душа, вечни сан где сниваш, Успаван чврсто у дубини доле,

Ту неосетљив за патње и боле.

Тамо би било моје уточиште: Долазила бих да јецам и тужим

— Кад олакшања бона душа иште И врелим болом опело одслужим.

Ал ти још живиш за мене те није Пуста будућност преда мном се крије.

А имала бих и прошлост и сузе

И хумку твоју — смисб бола свега А твој ми живот ево све то узе, Зазоран с тебе, а ти пресит њега. Пред недогледом будућности ледне Споменик где је прошлости нам чеднез!

На рушевини празнога живота Умрлих нада сад дозивам сени,

И питам где је сва земна лепота, Може л' утеха срећу да замени!

И снова својих пепелом за живот Вечности градим твом спомену ћивот.