Učitelj
прилици. Они опет родитељи, који немају николико мушке деце, треба радије и више да плаћају, пошто ће све његово имање појести и упропастити адвокати заступајући ового или онога, наследника. Ако му не поједу све имање адвокати, а оно ће га бар начети и довршиће га неки његов „фићФирић“ или механски „дежурни“ зет. Исти би се Фонд допуњавао и „добровољним прилозима“, који падну на школу, или нарочито на тај Фонд. Сав тај новац од прилога ишао би уз школски фонд, из кога би се издржавала, та деца што ноћивају, а и сва сиромашна школске општине. Ово је превиђено и у новом предлогу о преустројству школа. Само би ја желео, да поред помагања у потребама школским, буде помоћ и у оделу, а у храни пак по мало пре реченоме.
Такву би уредбу и такав живот пмала, школа, у коју би долазили ђаци из више села и ту ноћивали. Ово наро-
1
чито циља на влашке школе. Овај за једнички, дружевски, пријатељски братски живот, задело би био пријемљиви за науку, ово би био тек начин да се Власи игобразе ш посрбе. То би био наш сјај, а не млого рђавих школа.
На послетку.да кажем још једанпут шта би требало за ове крајеве:
1. За извесно време одвојити организацију школа, а према њој
2. Продужити број година;
3. Завести више разреда;
4. Неке предмете избацити.
5. Поставити више учитеља у једно село;
6. Смањити број школа;
%. Завести одмат недељне школе, и
8. Законом забранити говор влашки бар у званичности.
Ако остане овако као до сада што је, очда слободно могу рећи: не заводите школе, не, шиљите учитеље у ове крајеве; не утирите сиротињски зној кесама вашим и нашим.
Нешто о писмености у нас.
Под насловом: „За што је код нас мало писмених људи, а на који ће их начин бити више у наср“ у 9. броју „Учитеља“ наш друг АД. Т. М. добро је разложио и показао да је кривица за споро ширење писмености у нас била: 1 до Министарства, „просвјешченија“; 2. до књига; и, 8. до учитеља.
И ја мислим да је тако, само сам скромног мнења, да је „Министерство просвјешченија“ било највише криво; министарство је криво што је приморавало младеж да учи азбуку од четрдесет писмена и словено-руски језик, те је младеж услед тога
омрзла школу, а с њом, и среством ње, омрзе је и сав народ. За младеж је ово било горе но за нас, овако одрасле, хинески језик и њихова азбука. „Министерство“ је криво, што је после одржало азбуку од тридесет и пет писмена и српско-еловенско руски језик, који се чак и сада види у Читанци за четврти разред основне школе. „Министерству“ до скора није био познат Доситије Обрадовић, а још мање му баше познат Вук Стев. Караџић, који — без мало — писаше најлешшим српским јазиком и азбуком од 80 писмена још од пада КараЂорђевог. — Помислите само, да је Орбин