Učitelj, Sep 01, 1891, page 19

ТРЕБА ЛИ ОСНОВНЕ ШКОЛЕ ПРЕДАТИ ОПШТИНАМА 19

рена, каво је школовање битни услов за живот, без кога не треба, да остане ниједан члан друштва, па ма се у животу кога му драго занимања прихватио — Укратко рећи: је ли народ довољно уверен о потреби школовања, и по томе имамо ли ми јамства, сигурности, да настава, у место напретка, не посрне назад — кад падне на руке самим општинама '

() свему томе може мислити како ко хоће, али је наше тврдо убеђење, да народ још ни приближно није дозрео за потпуну просветну самоуправу и да би боље било великој већини наши школа метути колац на врата, него ис у данашње време у свему општинама поверити. Верујемо да, ствар не би стајала толико рђаво по варошима и варошицама, јер тамо има већ прилично школованих људи, који би знали, хтели и умели ићи на руку шволи и наставницима. Ну шта су та места и њихово становништво према броју сеоског света, са којим морамо рачунати свагда, кад је 0 „народу“ реч“ — Држимо да ће се сложити с нама сваки, ко је имао прилике да више год. из ближе прати рад и живот сеосвих школа. У прилог оваког свог мишљења, а из вишегодишњег искуства и практике по сеоским школама, ево да наведемо само неколико разлога.

При уписивању нових ђака сеоски свет махом употребљује све могуће начине, да му дете не буде записано; или, акото и буде, да се доцније испише а врати вући пре свршетка основне школе. Томе су у осталом најбољи доказ многобројне молбе у министарству за испис ђака, више из ништавних узрока, него због праве потребе — услед чега већ више министара издају строге наредбе, еда, би ту безразложну тевњу што више сузбили. — Има много школа, које постоје од. пре 30 и више год., па ве у њима ни данас при упису не може драговољно, по жељи и пристанку родитеља, да прибавља потребан број ђака, већ се на морање уписују! Ми можемо идејалисати, можемо се хвалити и сами себе варати колико хоћемо, али хладна стварност, пракличан живот, показује нам, да велика већина. народа још и данас сматра у ствари школовање као кулук, кад морање, као давање војника у касарну. Народ још довољно не појима, да је школа ради њега и његових синова, већ му се чини обратно: да она постоји ради тога, да народна омладина мора у њој извесно време одржати као на сваком кулуву. Народ само у разговору помиње ону пословицу: „Бог да прости учитеља па ро-

дитеља“, али се у практици њеног савета слабо придржава. Нека д%