Učitelj

из БЕЛЕЖНИЦЕ ЈЕДНОГ УЧИТЕЉА 41

Дакле, она је кривац! И то препреден кривац! Сад ми беше јасно.

Рекох јој опет благо.

— Па иди кући.

Али она св че помаче. Стајаше погнуте главе, оборених очију.

А у мени се јави нешто, што нигда дотле. Зину нека, страшна, силна, надживотињска неман у мени. Ја добих неку стра-. шну вољу: да јој се осветим за све... о

Запграше рибићи на моме телу. Она ми поста перце, сламчица... Нешто се навуче на очи, као неки велики, црвен колут; на једаред пуче и смрче ми се...

Али ми се свест одмах јави и ја изађох на поље....

Деца су ћутала....

ж ж ж

Кад сам суморан а нарочито кад сам љут, ја тада не идем на часове. Пустим лепо децу да се играју, па — мир! А и боље, јер, ко зна шта би се могло десити: — човек сам...

Али данас сам се нарочито савладао, и ушао у школу.

Цаја уквасила неку мараму, па метнула на главу.

— Што не идеш кући, Цајо:

А она окрете плакати.

— Не — не — нека ме!.. о

Цео дан је плакала. У вече сам их све пустио кућама.

Мотрио сам: да ли ће Цаја застати код оне рупе, али она прође и не погледавши.

Сутра дан дође опет везане главе. Одговарала, је врло збуњено и плакала.

Ја сам био према њој благ. Кад сам их пустио на ручак, она оста седећи у скамији.

— Што не ручаш Цајо:

— Не могу! — рече она и заплака.

Нисам јој ништа рекао, само сам је погладио по коси.

56 Ж ж

По ручку сам мало прилегао. И тек бејах устао, умио се изапалио цигару, а неко закуца на вратима.