Učitelj

394 'АСОЦИЈАЦИЈА ПРЕСТАВА

У. Асоцијација развића.

95 Наше набрајање свих врста асоцијација, било би непотпуно, кад му не бисмо додали и асоцијацију развића, премда се ова асоцијација односи нарочито на оне појаве, које смо раније прешли — на појаве духовног живота. Ово нам је тим више потребније, што ова чисто човечја духовна памет (ако ју је могуће назвати памећу) одређује односни положај свих до сад побројаних асоцијација у човеку, да је овим појавама, које су опште особине и човека и животиње, чисто човечји карактер.

96. Узмимо да је дете научило какве било стихове на, страном непознатом језику. Научило је следствено само звукове онако како један за другим следују. И свест је суделовала, у овом учењу, без удела разума не би се сазнала сличност и равличност међу овим звуцима. Али је иста рола свести била, само пасивна. Но на послетку нерви су примили механичку навику да износе научене стихове, а међу тим удео свести у овом изношењу све више и више ослабљује тако, да деца изговарајући наравно посредством органа гласа, а од чести орг. слуха ове стихове, у исто време могу о чем другом мислити.

Узмимо, да дете кроз неко време научи језик, на ком су написани ти стихови и преведе их буквално од речи до речи, а не знајући у осталом смисао, која је исказана у вези ових речи, тада уз помоћ пређашње механичке асоцијације звукова пригрће другу већ мање механичку асоцијацију познатих речи. Ну и ови редови речи услед вежбања постану изнова као један механизам. Узмимо даље, да дете кад поодрасте појми на послетку и везу речи и мисли, које се у њима исказују, али ова је мисао до тога била туђа у души детињој, која се настанила у души са свима појединостима. Ова мисао понавља се често и изнова постаје све више и више механичком асоцијацијом речи, која не потребује намерно усредсређење пажње. Случајна напомена може изазвати по звуку научене строге, ритми и сликови изазивају познате речи, редови познатих речи изазивају мисао, која је у њима, но мисао ипак изумре без последица у души детињој. Ну узмимо да дете некад постане младић, и да је у души његовој сазрело питање, коме је одговор мисао, која се исказује стиховима, или је пак сазрело осећање, ва које су научени стихови пуни појетских изражаја или излива, — онда зрно, које се налази у стиховима ослобођено од свију својих навлака, прелази у духовну памет младића и прелази не у облику стихова но у виду речи, исто тако не у виду мисли, која је изражена речима но у облику нове духовне силе. Тада,