Učitelj

716 РАСПРАВЕ И ЧЛАНЦИ

ратовали су против телесних казна. Овај други устаје чак и против грђења и вређања части деце, јер то убија у њима веру у саме себе. Сенека је исказао познато правило да је боље знати мало али добро, него много а површно. Он је тражио да школа буде за живот, а не обратно. Римска држава, као и грчка, одржавала се ропством. Роб у Риму био је, као нека. ствар, сопственост господарева. И тако, кад иу Грчкој, овде обучавање није било за сав народ, него само за слободне грађане.

Последњег столећа републике, римске су школе добиле уређење као што је пи у Грчкој, и курс учења њиховог састојао се из истих предмета као и у школи александријској; и то: граматика, реторика, ФилосоФија, аритметика, геометрија, астрономија и музика. Ово опште образовање називало се у њих „ћшпапназ«,. У осталом најбеднији од Римљана, а то је већина њих, ограничавали су своје образовање само једним основним обучавањем, које им је давато бесплатно у државним школама. Радознали по природи они су брзо раширили основно образовање. Кад су разрушили улице Помпеје нашли су на зидовима мноштво натписа. Распоред римске војске нису објављивали усмено него обично писмено. Ширећи своју владавину Римљани су у исто време раширили и своје идеје о образовању. И ако Римљани нису учинили много чега ориђиналнога за развитак и ор_ганизацију образовања, опет за њима остаје огромна заслуга за распрострањење од Грка позајмљене системе. На њихову систему васпитања показала је велики утицај Грчка система. Ну и Римљани су са своје стране утицали на полагање основа васпитања и у друтим државама; и то утицање продужује се још и до данас.

И тако, Европа у средњем веку почела је заводити ту исту трчку систему, позајмљену поглавито од Римљана. Ну Европљани су у почетку одбацили из те системе много које чега што је било добро у њој, а додали су много које чега што је рђаво. Тако под _упливом аскетског гледишта гамнастика је била потпуно заборављена. Тело се сматрало као греховни почетак и њега је требало постом изнурити! Сем тога, школско образовање није се ценило као образовање, већ је имало више професионални карактер; оно није обрађивало развитак умне и моралне особине, већ је носио више неки службени карактер; оно је постојало чисто за спољне цељи, као што сад, за друге цељи, постоје, на пример, школе занатлијске, морнарске, машинске и др. Богат материјал односно овог питања наћићемо у интересантној књизи г. Сперанског: „Цртице из историје народне школе у западној Европи“, која је скоро изашла.