Učitelj

ИЗ ИСТОРИЈЕ НАРОДНЕ ШКОЛЕ ПЕН

уПарохиски свештеници — вели Везонски сабор 529 год. дужни су прикупљати код себе младе ученике, васпитавати их очински и учити псалмима, црквеном читању и закону божјем, да би спремили од њих себи достојне заменике.“ „Парохијски свештеници — вели Сент-Омарски синод 1640 г. — дужни су бринути се за школе, у којима се васпитавају они, којима ће некада пасти у део да управљају друштвом, они (тј, свештеници) су дужни зауставити досадашње опадање школа, и обезбедити у њима ово што је се још сачувало.“ Другога значаја школа, бар оних у селима, средњи век не зна. уСвештеници су дужни често напомињати парохијанима да свесрдно и тачно шаљу децу у школу, јер онај који је неписмен, не може се користити приходима од беседа и престава“ — вели устав Руанске епархије од 1230 год. а то исто говоре и сва друга уређења школа све до ХУП века.

И тако, општи карактер ових школа, вели Сперански, не показује ни каквог знака. То је био жиличаст корен који је католичка, црква пустила у најдубље слојеве друштва, извлачећи отуда сокове нужне за храњење како јерархије тако и државних управљача и учитеља наука,“

Једни од ученика ондашњих школа ишли бу у веће“ школе, и у том случају она је била као припремни разред наших средњих завода. Други су ишли право у свештенике; и тада је она била'као | наша духовна семинарија. Трећи, изучивши у њој писати, постали су специјалисте, преписивачи, (којих је онда требало много јер није било штампеј, итд. Једном речју, она је била све што јој је било угодно ; једно само она никад није била, а то је народна (основна) школа.

__У вези с цељима народне школе треба прегледати и њене програме, ма да је у овоме, као што смо раније рекли, важну улогу играло и то, од куда је био позајмљен у главним основима курс школе, а тако и крајње несавршенство метода и система предавања.

„Свако дете које се прими за науку — вели СОперански — морало је пре свега на памет научити, на латинском језику: отче наш, молитву богородици, символ вере и свих 150 псалмова. То му је давало могућност, е једне стране, брзо да добије учешће у богослужењу, а с друге стране, то му је служило као неопходни увод да научи читати латински.“

Сврпшшвши псалме дете је почело учити азбуку. У почетку учитељ му је давао у руке дашчицу, на којој су била нагисана редом слова и неки слогови; а за тим превео га је (учитељ ђака) на уставни псалтир. То је била књига са дебелим и ћошкастим словима. Према