Učitelj

— Теодоре Лукићу, кога видим!-— викнуо је он одсечним гласом видећи Сисоева. — Како нам је пријатно! И не гледајући на своју болест ви сте дошли!... Господо, дозволите да вас обрадујем: Теодор Лукић дошао!... Око закусног стола већ су се тискали педагози и јели. Сисоев се намрштио; њему је било неправо, што су другови почели јести и пити, не сачекавши њега. Он је угледао међу њима ЈЉапунова, онога истога, који је диктовао на испиту, и пришавши њему, рече: — То није другарски! Да! Тако честити људи не диктују!

— Господе, ви све о том! — рече Љапунов и намршти се. — Зар вам није досадно

— Да, све о том! Код мене Бабкин никада није учинио грешку. Ја знам, зашто сте ви тако диктовали. Ви сте просто хтели, да моји ученици падну и да се ваша школа покаже боља од моје. Ја све разумем!...

— Но, што се ви дерете! — свађао је се Љапунов. — Кога се ђавола мени тужите2 - -

— Станите, господо — умеша се инспектор, направивши лице плачевним. — Ну, треба ли се и за такве ситнице љутитир Три грешке... ни једна грешка... ну, није ли свеједно» — Не, није све једно! Код мене Бабкин никада није грешке учинио! — Досађује! продужавао је ЈЉапунов, срдито фркћући. — Користите се својим положајем болеснога човека и свима непрестано досађујете. Но, ја, баћушка, не видим да сте ви болесни!

— (Оставите моју болест на миру! — срдито је викнуо Сисоев. Шта се вас тиче» Заредили сви једно: болест! болест! болест!... Веома ми је нужно ваше саучешће! Да, и од куда ви знате да сам ја болестанг Био сам до испита болестан, то је истина, а сада ја сам се сасвим поправио, само што сам ислабио.

— Оздравио, ну хвала Богу — рекао је вероучитељ о; Николај, млад свештеник у гизделинској, загаситој мантији и чакширама на попуштање. — Треба да се радујете а ви се свађате и томе слично. -

= Ви сте такође добри — прекиде га Сисоев. — Пра треба да су истинита, јасна, а ви сте све време само загонетке задавали. То не ваља! Њега су које- како општим наваљивањем умирили и посадали за сто.