Učitelj

ПРОСВЕТНЕ БЕЛЕШКЕ 387

Пажња Господину Министру Просвете и Главном Просветном Савету. Рукопис „Историје Српскога Народа“ за ТУ р. осн. школа још није дефи: нитивно примљен, јер писац има да уноси у њега измене које су референти предложили (међу којима има измена у супрошности с наставним програмом), и да исправља погрешке које су референши изнели у реферату, и у рукопису обележили писаљком. (В. „Тргов. Гласник“ за септембар 1912. год). Према томе, и Г. Министар, и Гл, Просветни Савет у могућности су, да спрече једну неправду, која је осталим писцима учињена. Кад се већ Гл. Пр. Савет није обазирао на рад првих рефераната (г. г. Ј. Н. Томића, др. Миливоја Јовановића и Ђ. С. Којића), и своје сопствене одлуке по том реферату (,„Просв. Гласник“ за април 1907., стр. 249.); кад ни референти ни Пр. Савет нису имали на уму правила о штампању уџбеника за оси. и средње школе (по којима се може усвојити за уџбеник држ. издања само онај уџбеник који одговара плану — програму и захтевима стечаја, и ако су му научна и методска страна исправне, а језик, стил и начин обраде подесни за уџбеник), онда треба одбити и рукопис, који је дат на поновно писање и преправку јер су то могли учинити и остали писци који имају мање погрешака од оних у рукопису за који су референти, као и за остале, у два маха казали да се не може препоручити. У осталом, то је гледиште и трећега референта г. Дим. Ј. Соколовића, који изриком каже, да би се, примањем рукописа који се у првоме реферату није могао препоручити, учинила велика неправда осталим писцима. Цео њихов труд и рад референти су бацили у кош, а Гл. Просветни Савет није нашао за потребно да награди ни један рукопис, сем онога који се мора преправљати. А да референти, на чији се реферат Гл. Просв. Савет ослања не морају бити непогрешни, видеће се, кад се о њиховом реферату поведе опширна реч. Да пак и сами могу да претставе ствар нетачно, ево доказа: |

Они, под својим потписом, у реферату који подносе Гл. Просв. „Савету, у првом реду свом кажу, да је стечај за помен. уџбеник расписан (о други пут 1906. године. Референти се не могу правдати омашком, јер им је, по њихову захтеву, морала бити послата коректура приликом штампања реферата. Кад им није био „при руци стечај, онда су они говорили на памет о условима стечаја, и у услове уметнули извесне шачке и гледишта, којих у стечају нема! Референти, који су олако рекли „ово ми се свиди, а ово не“, нису нашли за потребно да виде: кад је расписан стечај, пи који су услови у њему2 Ево о том података:

Први стечај расписан је 23. јуна 1905. год.

Други стечај расписан је 3. октобра 1908, г. ПБр. 114. Услови тога, последњег стечаја могу се читати у „Срп. Новинама“ од 14. и 19. новембра, и 8. и 6. децембра 1908. г. бр. 257., 261., 272. и 275.). Ти се услови не слажу с условима, које су објавили г. г. референти у помен. реферату !

Имају ли права г. г. референти да говоре, кад не знају услове стечаја, и кад неће да чују за програм из Историје, који је држава прописала! Они изриком кажу, да су писци радили своје уџбенике по програму, и да су, дакле „службеним“ пушем заведени“ (њихове речи). да погрешно раде! Противно правилима о штампању уџбеника, референти, место да се држе програма и стечаја, намећу своје субјективно гледиште и Пр. Савету, и Министарству! Може ли то трпети Просв. Савет из чије је средине и поникао наставни програм, и Министарство, које тај програм тражи и трпи >! Докле су ранији референти држали се програма, правила и стечаја, дотле се други референти не држе ни програма ни правила, ни стечаја, и оглашују програм за погрешан, и ако су одређени да реферишу не о програму,,