Učitelj

ОПШТА ПЕДАГОГИКА 625 њеница које нам даје историја и данашњи политички живот, до. казује се ово тврђење још једном чињеницом. Претпоставимо ли, што у осталом, према стању ствари мора да се претпостави, да су примитивни људи и деца егоистична, то је онда могуће да они одмах морално осећају, чим буду у стању да се преносе у стање других, само преношење би тада било сувише слаб фактор да би они могли да забораве на своје „ја“ и свој егоизам и јединим моментом посматрања, да се потпуно апсорбују. Само је преношење дакле једна проста и слаба чињеница, на основу које би могао егоизам да пређе у оно што је морално. Зато ми морамо преношење у унутрашњост других посматрати као један нуждан услов за постајање онога што је морално; јер, као што је казано, оно што је морално не може постати без таквог преношења.

Кад је васпитник већ постао способним да разуме друге и да осети њихове болове и задовољства, он се труди да одстрани све оно што им доприноси бол, а оно што им доноси задовољство да омогући; он то чини најпре из егоистичких мотива, пошто је њему самом потребно да и други могу да егзистирају. Ових егоистичних мотива има од две врсте: прво васпитаник жели да мења мисли с другима, да игра, пева и уопште да може да општи, и зашо им он помаже и уклања оно што код других изазива непријатност, пошто је он свесан да би ти узроци могли да униште његове односе са другима, те би и он изгубио један извор својих задовољстава. Та осећања задовољства код васпитаника, створена тим односима, јесу осећања симпатије. Осећање симпатије није дакле ни- . шта друго него егоисшичко осећање, које постаје живахношћу, шалом, певањем и другим личним особинама људи, које се не односе на спољне предмете. Такви односи стварају чвршће везе међу васпитаницима, они се на тај начин навикавају један на другог, чиме се ствара социјални инстикт и буде се његове наслеђене особине.

Други утисци помажу ове егоистичке тенденције, те се васпитаници тако чвршће везују један за другог. Ова се чињеница састоји у узајамном помагању за олакшавање тешкоћа са којима су делатносши васпишаника скопчане. Делатности су скопчане са великим напорима и разним осећањима незадовољства, нарочито при озбиљном раду у разнима околностима ; ако су при том васпитаници остављени сами себи, то су они приморани, као што смо рекли, да се узајамно помажу. Егоизам и овде игра главну улогу; сваки васпитаник помаже другом само зато, да би овај њему по-