Učitelj

692 УЧИТЕЉ

ком, писац је брижљиво прикупио и пажљиво систематски средио томилу ствари и стварчица из народнога живота, које се односе на домаће васпитање од колевке до мотике. А да би ствар била потпунија писац се потрудио те је грађу за то прикупљао скоро из "свију српских земаља, области и крајева.

Писац је књигу поделио на три дела: Опште одгајивање, Преглед даљег развитка и Критички поглед. У првом делу су ове главе: "о васпитању у опште, пре рођења, рођење и прва нега и период проходања и проговарања; а у другом су делу: телесни развитак, уметнички или технички развитак, умни или интелектуални разви"так, естетички развитак и религиски развитак, све то (у оба дела) по народном веровању, обичају или схватању, поткрепљено са ма“сом примера из разних наших крајева. У трећем делу писац кри"тички пропраћа у колико је и шта умесно или не из онога што је изнето у прва два дела. Овај део је и најкраћи. У њему је изнето, ту јасном и разумљивом слогу, све оно шта је оправдано, а шта не из прва два дела који су знатно већи. Јер у нашем народном васпитању поред малог броја добрих страна има и сувише непо"требног или излишног, које треба средством школе искорењавати или избацивати. И то је баш оно што иде у прилог онога што "смо напред поменули, да сваки народ треба васпитавати по претходном сазнању његове сопствене педагогике. У колико је који народ више сујеверан, у толико је мање васпитан. А тога сујеверја или празноверја баш највише има у нашем народном васпитању. "Српски учитељ или српски наставник треба што боље и свестраније да упозна како самог ђака тако и ђачке родитеље. Он треба до"бро да је упознат са животом нашега народа. Да му зна његове обичаје, његове особине, његове домаће прилике, или домаћи жи'вот, и све друго што му је претходно потребно ради његовог успешнијег и трајнијег рада у школи. Ако не зна то, он не зна да васпита, а може да учи. Стари учитељи можда су познавали осо"бине нашега народа, али се онда о васпитању у школи мало во„дило рачуна, већ се више учило. За то је ђацима онда и говорено, по оној Домановићевој „Стрини“: иди право, гледај смерно, не "трчи, не вичи, не скачи, не окрећи се, не зевај, не сагињи се, итд.

По прочитању ове Народне Педагогије у Срба наставници ће "се у многоме помоћи. Ту ће видети све недостатке и погрешке нашега народа у домаћем васпитању, па ће се знати унапред определити: шта треба, од онога што ђак доноси од куће у школу, 'одбацити, као непотребно и штетно, искоренити, а шта треба примити и подражавати. По Хербарту и његовим следбеницима крајњи циљ васпитања био би образовање моралног карактера. Али тај „крајњи циљ могао би да поднесе за народ који је радан и поштен који не плива у празноверицама и не изобилује у заблудама. Према "овоме овај исти циљ васпитања за наше прилике био би недовољан пошто пре истог има да дођу много пречи и за наше прилике и гвреме потребнији циљеви. Не мој да нам се пребаци да смо овде

а