Učitelj

318 Учитељ

доведе у везу. Предмет се мора дакле рашчланити, па ипак да остане оцет целина. Затим су потребна најразноврснија расуђивања о путевима за остварење циља, о средствима, о реду и уређивању истих; при том се морају поједине намере просудити према њиховој сходности, т.ј. у погледу на општи циљ истицати их брзим тренутним замишљањем реализовања тога циља. Затим донети одлуку о најцелисходнијим и најзгоднијим средствима. Поједини циљеви се остварују и мере према општем циљу, одбацују или одобравају, у промењеном облику опет остварују или постају најближим делимичним циљем, који претпоставља исте доживљаје у више или мање промењеном облику. При том се о сваком делимичном циљу стиче искуство као корак на путу ка целини, тако да је сваки доказ реализо– вања чланак у ланцу доживљаја, у којима се смер рада и осе– ћање делатности провлачи као једноставна веза, и на чијем крају стоји коначан резултат, који стоји у сагласности са првобитним циљем или у току рада промењеним циљем. У једвом таквом радном доживљају не састоји се. само изобиље аката мишљења и посматрања о стварној садржини предмета, како је то случај при посматрању и очигледној настави под повољним околностима, већ оно (радиобразовање) садржи ове акте мишљења и посматрања у низу нарочитих доживљаја и мишљења, чији су правци означени односима циља и средства, циља и начина, а ове нарочити доживљаји мишљења произилазе опет из радње, њених мотива и узрока.

3. Али мисао о школи рада може се у наставној пракси да: спроведе на различне начине. Тако, или кад учитељ даје подстрек за сваку појединачну радњу, престављање, мишљење, учење и вежбање; тада се свакако неће код ученика развити потпуна моћ радног размишљавања. Или кад ученик сам изведе сав радни процес без ичијег подстрека; и тада имамо праву суштину школе рада; тек овде ученик учествује у правом радном доживљају својом еластичном чврстином, својом првобитношћу својом судбином и својом одлучелошћу. У овој духовној атмосфери постоју људи, који озбиљно схватају живот и стварност“ и примају борбу са њом. У оном првом случају процес рада се „доживљује само из далека“, Мећутим се не учествује у његовом бићу. А резултат тога2 Људи, који према томе посматрају само хваљени предео чежње и жеља, не покушавајући