Učitelj

Прво естетичко васпитање деце 831

Прво естетичко васпитање деце — Од В. Маџсоџап!-а, генералног инспектора —

Т. — Није ли ово питање, питање луксуза» Извесни врло позитивни духови мисле да није још време да се решава естетичко питање, јер смо пред решењем хитнијих проблема, као што је проблем здравствене културе, етичке културе, социјалног буђења, широког интересовања за све проблеме што употпуњава и очвршћава дух. Међутим, који би се демократа усудио рећи да племенита задовољства поезије и уметности, префињеност укуса, треба да остану привилегија богате мањине Треба бити нео: сетљив за дражи естетике па веровати да лишити се тога за увек не значи осиромашење и умањивање душе. Деца народа имају право на приступ овој вишој активности, да се незаинтересоване, слободне и срећне душе диве лепоти, да се радују посматрајући је и да тако постану на неки начин и сами творци лепоте, уметници, песници. Не ради се о распиривању амбиција несразмерних са даровима природе, нагомилавању кандидата за Лепе вештине, Музички конзерваториум, стихотворце и фабриканте романа, већ о томе да се сачува француски укус, да се васпита публика да цени уметничка ремек-дела и најзад да се улешша за све живот сваког дана. Ниже ћемо изложити како естетичко васпитање може избећи извештаченост и остварити се простим и сигурним средствима.

П. — Естетичко васпитање чини део мисије Народне школе. Са признањем овога, поставља се друго питање: кад га треба почети» Узето као наука — као што га узима литер. и уметн. критика, ставило би се на крају, после трудног стицања обимног знања нужног за добро разумевање највиших производа људског духа. Извесно је да незнање ограничава моћ дивљења. Према томе било би смешно да се говори о естетичкој култури у материнској па и у основној школи!

Срећом, лепота, пре него што утиче на наш ум, утиче на наша осећања; и квалитет нашег осећања не зависи од квалитета нашег знања. Деца имају иста чула која и ми, осећаје које навика није још отупила и загадила.. Њихове очи су очаране светлошћу, нежним или дречећим бојама; али дуго не могу да анализирају контуре, да измере хармоничне пропорције. Њихове уши су осетљиве за музику, може бити више за ритам него за мелодију. Њихове руке се испружају да дохвате свилене материје, племените метале» Њихова мала тела играју природно. И више од тога, деца верују да су уметници; аспирирају да направе лепе ствари својим рукама; покушавају да певају; одушевљавају се бајкама.

Философи су нашли да између игре и уметности постоји извесна сродност. Наша деца воле игру, тј. као активност која је сама себи циљ; њих слабо интересује вредност ствари, цена робе, као што се старији, силом околности, о томе интересују. За децу, све што је лепо има разлога да постоји. Психолошки деца су