Uspomene iz mladosti u Hrvatskoj. Knj. 2

УСПОМЕНЕ ИЗ МЛАДОСТИ У ХРВАТСКОЈ ЈЕ]

формулу, али је не могох наћи. И пут из Беча у Карловац још ми никад није тако дуго трајао, јер не могох већ да дочекам, па да исприповједим случај кнеза Рохана, надајући се, да Бе га сви властеливи примити с одушевљењем исто као ја, те се пожурити, да га спроведу у Хрватској. Одмах послије доласка у Загреб, сретнем мога братића Карла пл. Јелачића; био је велепосједник и духовит човјек, и ја се пожурим, да њему исприповједим, шта сам чуо. Он ме слушао и доброћудно се смјешкао, а кад сам довршио, прасне у грохотан смијех. „Будући да си млад и неискусан, мора ти се опростити, што причаш и вјерујеш у такве бајке. Кад једанпут одрастеш и будеш као ја, онда ћеш и ти увидјети, да су то само утваре, што би хтјеле тим лијепим младеначким сањаријама побољшати кметско стање и одстранити класну мржњу између кмета и господина. Ако ти нијеси кадар да сељаку заповиједаш, прерашће ти, штоно ријеч, преко главе и онда гледај, како ћеш с њим даље. И то, што велиш, излази на чисти комунизам“. — „Кнез Рохан ваљада није комуниста, нити сам ја то“. — „Ви сте несвјесне комунисте, а поврх тога и луде, које би ваљало затворити у луднипу, да не шкодите опћенитости. Ја ти дајем поштену ријеч, кад би ти тако говорио у „конгрегацији“ или у сабору, да би те без икакве грижње савјести смјеста убио“. Ред смијања дође сада на ме, Одговорио сам му овако: да се идеје могу хвате и хвате закопати у зетљу, једаред, кад вријеме за њих сазрије, оне ће нићи као трава, и нема те силе, која би их задржала у земљи. А тако ће бити и са еманципацијом сељака. Данас је можемо још добровољно спроводити, и то тако, да ништа не губимо, „него и да добивамо, па ђе нас још славити као ослободитеље. Но сумњам, хоће ли то бити могуће за десет или за двадесет година, и бојим се, да ће се онда сељак хтјети задовољити својим имањем, него ће за „привагу“ тражити и нашу кожу“. — „Па то је оно, што морамо спријечити“, рече Јелачић, „и зато не смијемо допустити да се дира из дио“,