Uspomene iz mladosti u Hrvatskoj. Knj. 2

26 Д-Р ИМБРО ИГЊАТИЈЕВИЋ-ТКАЛАЦ

стративно оцијепљен, па је сачињавао „Крајину“, војну „Границу“, једну посве засебну установу за обрану против непрестаних упадања Турака у аустриско државно подручје. Организација је била скроз војничка. Становништво је било већином српско, православно, војска стално у ратној спреми. Териториј је био раздијељен у пукове, батаљоне и чете. Заповиједали су по 1 пуковник, ! потпуковник, 2 мајора, 12 капетана, 12 натпоручника, 12 потпоручника и 12 заставника. На челу хрватске крајишке војске стајаше „заповиједајући генерал“, а сједиште му је било у Загребу. Полициску је управу у сваком пуку руководио под заповједништвом пуковника и заповједника пука један т. 38. „управни капетсн“ с неколико поручника и фурира. Правосуђем је управ љао један капетан аудитор, па неколико аудиторских натпоручника. Угарско-хрватски устав није вриједио у Војној Крајини због потребе круте војничке дисциплине. Народ је морао само слушати: штогод је ћесар заповједио, т. ј. свемоћни хофрат и референт у Одјељењу за Војну Границу у. бечком Ратном Савјету, важило је као сама заповијед божја, те се морала најтачније извршити без приговора.“ Премда је Крајина требала заправо да по својој намјени служи као војска у свом крају против Турака, опет су је употребљавали и ван земље, почевши већ од времена Марије Терезије: стотине тисућа граничара оставило је своје кости на бојиштима у ратовима против Фридриха Великога, против Француске Револуције и против Наполеона, па онда у борби против талијанских „ребела“. А награда им бијаху многе царске похвале због војничких врлина и храбрости, а с друге стране клетве и погрде хрватског имена од свих народа, против којих су се Хрвати борили за праве или пак умишљене интересе бечкога двора. Већ сам споменуо, да је и Наполеон по узору Аустрије употребио крајишку војску у свом рату против Русије. Кад је Русија у ХМИ! стољећу сломила моћ османлискога царства, те га стјерала у дефанзиван