Uspomene iz mladosti u Hrvatskoj. Knj. 2

28 Д-Р ИМБРО ИГЊАТИЈЕВИЋ-ТКАЛАЦ

он се био научио, да у том свему види свој удес.

Фаталистички се сналазио у том стању исто као и

кметови, само што су ови потоњи себи узели слободу, да некажњено разлажу и критикују, док би за такав покушај граничари били плаћени са 25 и са 50 батина, а у горим случајевима би морали трчати и кроз шибе.

Бијаше политичка аномалија, што је у Војној Граници читаво становништво, људи, жене и дјеца, сви сталежи, клер, грађани и пук, потпадало под војни закон и војничку управу. Подузимао сам излете онамо у Крајину, пак су ми се прилике учиниле као да нијесу лошије, већ у нечему и много боље Него у цивилној Хрватској, коју су крајишници називали „Провинцијал“. Деспотизам пуковничких заповједника сматрао се као нешто сасвим природно, и зато се то могло лакше сносити него ћудљиво господство у аутономним жупанијама, гдје су личне и политичке страсти кршиле право и закон. А то се могло тим лакше чинити, јер се угарско обичајно право, што га је средио правознанац Стефан Вербец, касније тако различно и протусловно мијењало на државним саборима, да се у тумачењу

нијесу могли сложити ни најученији, ни најоштро--

умнији правници, па нити у најважнијим правним начелима. Стога је у правосуђу владао нерасплетиви хаос, и тако је свуда била правна несигурност. У Војној Крајини, напротив, вриједио је аустриски грађански законик од 1811. и судбени ред цара Јосифа !!, аустриски војни казнени закон и казнени поступник царице Марије Терезије. То је било законодавство, које доиста није представљало врхунац законодавне мудрости и човјечности, али је опет пружало у свом стијешњеном оквиру бар неку правну сигурност, које није било у грађанској Хрватској. Крутост и строгост војног казненог закона становништво је тешко подносило. Аудитори (војни суци) били су од реда туђинци, а нијесу ни умјели говорити народним језиком, па су опћили с урођеницима уз припомоћ домаћих тумача, а ови су њемачки увијек не-

Цана -<