Ženski pokret

cije kako je projektovana, imade da u prvom redu dođe žena, naročito udata, i zato nema sumnje da kod redukcije ne dolaze do izražaja obziri socijalno - ekonomski s prostoga razloga što je i žena socijalno biće, pa dosljedno tomu ne može da bude iz socijalnih razloga žrtvovana. Efekat tako namjeravane redukcije žena, naročito udatih, neće biti zaštita porodice, nego baš naprotiv mora dovesti u pitanje opstanak postojećih porodica i osnivanje novih, jer je fakat da su činovnički brakovi u prečestim slučajevima osnovani na bazi zarade i muža i žene, a kod radanja djece uzeta šta više u kalkil i njihova buduća zarada, jer prihodi činovnika, naročito mlađega nedostaju za izdržavanje porodice. Vrednost ženinog rada. Dr. Angelina Mojić-lvanović je raspravljala o aktuelnoj temi »Vrednost ženinog rada« i rekla između ostaloga: Vrednost žene koja radi postala je tek u najnovije vreme problem. Taj problem, koliko naučno i nepristrasno studiran, toliko i žučno napadan, nastao je tek kada je žena izašla iz uskog porodičnog delokruga, kad je stupila u javni život. To ne znači, da su žene tek od nedavna počele: i raditi. Žene su radile i privređivale od postanka sveta. Kulturni razvitak čovečanstva pripomogla je žena svojim radom. Kroz vekove obavljala je najteže i najniže poslove i svojim radom i žuljevima uvećavala ljudska dobra i budno ih čuvala. Profesor falozofije u Leipzigu Ernst Bergmanu u svojoj poznatoj knjizi: »Erkenntnisgeist und Muttergeist« odao je puno priznanje ženama i njihovom radu i veli: »Muškarci su napisali historiju i prećutali, da je odlučno kulturno delo čovečanstva poteklo iz ženinih ruku. Kultura je uopšte mogla doći samo preko žene. Majka je podigla prvi dom, obradila njivu, nastanila se i načinila prvi zid da bi svoju decu mogla bolje odgajati. Ona je podigla prvi grad i sklopila prvi brak. Ona je morala mužu spaljivati lađe, da bi već jednom prestao lutati i da bi ostao na ognjištu«. Blistavi um Bernarda Shawa također je zapazio vrednost žene u društvu. On kaže: »Kada Ibsen veli, da sva nada sveta leži u ženama, to nije afektirana sentimentalnost niti demagogija. Junaštvo jedne žene sastoji se u tome, da održava i čuva život, a junaštvo muškarca, da razara i da se igra smrću. Ali kako on oseća da ne bi činio neka dela kada bi o njima razmišljao, on se boji toga razmišljanja; zato je tu žena, koja mora za njega da se brine i to toliko, da često nema vremena da misli na samu sebe.« Ali ne treba tražiti u naučnim i literarnim de-

lima potvrdu o važnosti ženinog rada. Običan život pruža nam na svakom koraku eklatantne primere za to. Naše bake i matere, nepregledna legija malih, a nepriznatih žena, zar to nisu neznani junaci, koji bez ikakvog priznanja rade sitne, na oko bezaračajne poslove, tako potrebne u dnevnom životu. Pogledajmo našu seljanku: ona zajedno sa muškarcem privređuje radeći s njime u polju i domaće poslove i kućni obrt i na taj način zajedno sa muškarcem bori se za opstanak. Može se reći, da ona još i više doprinaša za egzistenciju, jer dok muškarac ima sezone odmora, žena ne poznaje takovog godišnjeg doba, gdje Ona ne bi svojim rukama nešto direktno ili indirektno zarađivala. Ona doduše ne uživa nikakova priznanja niti nagrade, ali ipak narodni instinkt samoodržanja osjeća vrednost ženinog rada i ne samo da joj ne brani raditi, nego što više to od nje zahteva. Tokom stoljeća žena je promenila poprište svoga rada. Ne ulazeći u to koji su je razlozi na to naveli, moramo se samo jedno zapitati: da li je žena i tu bila vrstan radnik, da li je i taj njezin rad poslužio za opšti napredak? Nije neskromnost s naše strane, ako kažemo da jeste. Žene su dale dovoljno dokaza, da su i izvan kuće ozbiljni i vredni radnici. Apstrahirajući pojedine negativne slučajeve i odbivši neke nedostatke na opšte ljudske slabosti, žena je većinom ozbiljno shvatila poverenu joj zadaću. Njene specijalne ženske osobine, inače toliko izvrgunte ruglu i šali pomogle su joj, da u neka zvanja unese novu, pozitivnu notu. Tako na primer toliko ozloglašena ženska osobina, da žena ima veći interes za ljude i njihov lični život nego za suštinu stvari (ta osobina treba da ih prema muškarcu čini manje vrednim), baš ta osobina pomogla joj je da na prosvetnom, socijalnom, pa čak i medicinskom polju uvede jedan prisniji, bliskiji odnos između onoga koji daje i onoga koji traži znanje, pomoć ili zdravi je. Sve socijalne institucije na svetu nalaze se ili sasvim ili većim delom pod ženskim vođstvom. Zar je i jedna od tih institucija propala zato što je u ženskim rukama? Nikada nismo čuli ni jedan ozbiljan i ubedljiv glas, koji bi se žalio na Ženu socijalnog radnika. Obratno, uvek se čuje da je žena nenadoknadiva radna sila na tom polju. A naše vredne i strpljive poštanske, željezničke, finansijske i druge činovnice po raznim uredima zar one nisu dokazale da su sposobne i savesne, a u stvarima delikatne prirode veoma poverljive? Koliko god se osporavaju ženama političke sposobnosti imamo dovoljno pozitivnih dokaza, koliko je ta tvrdnja neopravdana. Već 1910 go-

MART 1934

ŽENSKI POKRET

19