Ženski pokret

dine poslao je australiski senat deklaraciju engleskom ministru pretsedniku, koja se ovako završava: »Australiski senat mišljenja je da je davanje prava glasa australiskim ženama imalo najpovoljnije rezultate. Ono je pojačalo zakonodavstvo, koje se odnosi naročita na žene i djecu, i ako se žene nisu bavile samo tim pitanjima. U svim pitanjima, koja se odnose na narodnu odbranu i na interese države, sve su se žene pokazale isto toliko oprezne i pune rodoljublja koliko i muškarci. I zato što je ova reforma imala samo dobre rezultate iako se općenito nagoveštavao potpun slom, mi ponavljamo, da bi svi narodi, koji imaju pretstavničku vladu dobro učinili, kad bi dali ženama pravo glasa.« Ima svakako i protivnih mišljenja o vrednosti žene u javnom životu. Ali pretpostavimo čak da svaka žena nije unela nešto novo i korisno u službu, zar se može osporavati da ima i među ženama vrednih poj edinih individua, koje su se naročito istakle svojom sposobnošću i savesnošću? A kako će ti sposobni pojedinci doći na površinu, ako se ne usvoji princip slobodnog izabiranja zvanja bez razlike spola? Zašto je dakle žena koja radi problem? Problem svakako nije žena koja radi u kući, jer to joj nitko ne zabranjuje, nego je problem žena koja radi u zvanjima izvan kuće. U mirno feminističko doba (jer mi smo sada u otvorenoj borbi za priznanje naše vrednosti) problem žene koja radi izvan kuće tretira se samo naučno t. j. problem je samo u toliko, koliko je žena po svojim psihičkim i fizičkim osobinama sposobna za neke vrsti rada. U tom pitanju nije nauka još dala definitivne rezultate i to je pitanje kojemu svi ženski pokreti sveta posvećuju najveću pažnju. Ali danas nije to u pitanju. Ne otklanjaju se žene iz službe zato što je njihovo učestvovanje imalo po tu i tu struku negativne posljedice. Žena se uklanja zato što ona zarađuje, što i ona prima direktnu nagradu za svoj trud. U opštoj privrednoj zbrci, zbog koje nema za sve rada i zarade, hoće opet da načine vrednost ženinog rada anonimnom vrednošću, upućujući je da radi samo one poslove, koje nitko ne plaća i ne priznaje. Sa njezinom zaradom nastoji se uravnotežiti budžet. U našoj Skupštini naglašava se da treba radi štednje otstraniti sve nepotrebne žene iz službe. Sa time bi se međutim veoma malo uštedilo. Ali ako bi se o redukciji uopšte moglo govoriti kao sredstvu za štednju, onda bi trebalo otstraniti iz službe i sve nepotrebne muškarce, tj. i one koji su službi nepotrebni i one kojima je služba kao izvor zarade nepotrebna. Onda bi se tek moglo govoriti o znatnim uštedama u budžetu, jer muškarci u mnogo većem broju opterećavaju državnu kasu nego žene.

Ako se uzme u obzir, da nema ni jedne žene među najvišim državnim funkcionerima čije su prinadležnosti najveće, nego da se žene nalaze obično u srednjim, a najviše u najnižim plaćenim razredima, onda se tek vidi da je suma, koja se ženama isplaćuje prema celokupnoj sumi ličnoga rashoda još manja nego jedna petina. Ako se poprečno uzme, da svaka žena u državnoj službi dobiva platu od 1.200 dinara (što je dosta rečeno prema položajima koje žene zauzimaju), onda 40.000 žena dobiva u svemu 570 miliona od celokupne sume od 3 milijarde i 900 miliona. Jedna petina žena dobiva dakle jednu sedmimi od sume ličnih rashoda. Zar bi bilo po državu korisno da radi ove sume nanese tolikim porodicama i službi težak udarac? S druge Strane ako bi se selekcija vršila samo medu ženama, služba time ne bi ništa dobila, jer bi još uvek ostao velik broj nevrednih muških službenika. Ako bi se pak uklanjanje žena iz službe pravdalo time, da če se na njihova mesta postaviti mlade generacije koje čekaju da se zaposle, opet postaji opasnost da bi služba izgubila po kojeg vrednog i iskusnog radnika samo zato što je ženskog spola. Svaki čovek sposoban je za nešto, a država kao najveći poslodavac treba samo da postavi svakoga na pravo mesto. Pri torne se ne smije prepustiti, da se i ženske snage iskoriste, jer žena i muškarac i njihove vrednosti mogu se svagda i u svakoj službi samo dopunjavati, a nikako ne konkurisati jedno drugom. Ako mi danas naročita naglašavamo samo vrednost ženinega rada, to je samo zato što nam se ta vrednost osporava. No mi čvrsto verujemo, da će doći vreme kada će i muškarci uvideti da su naši interesi zajednički i da treba da se jedni s drugima sporazumemo, a ne borimo. Isto tako verujemo, da već ima i danas dovoljno muškaraca i žena koji priznaju vrednost ženinog rada, jer osporavati ženi njene spoosbnosti mogu samo muškarci s egocentričnim, uskim pogledima na svet i žene, koje same u sebi ne nalaze nikakvih pozitivnih vrednota. Mi se na takve i ne obraćamo, nego se uzdamo u one koji su već svhatili, da je žena i njena afirmacija u društvu i državi važan socijalan problem, a od njih tražimo vrlo malo: da pri rešavanju toga problema zaborave tko radi jedan posao, nego samo da se ima u vidu kako ga radi. Udata žena u zvanju. O ovom najaktuelnijem pitanju podnela je referat Dr. Božena Deželić. Pre svega je dala koricizan pregled o udatoj ženi u zvanju iz prošlosti, kada je udata žena obavljala svoje zvanje u samoj kući. Zatim je promotrila sadašnje stanje i rekla:

20

ŽENSKI POKRET

MART 1934