Ženski svet

На жалосг баш никаква. Наш народ, рекао бих, све је раскошнији. Кад је тако (а заиста је тако) онда је са свим узалудан труд, да се тим начином одврати наш народ од тог рђавог обичаја и спаее од очевидне проиасти. И говори свештеника и других родољуба о тој ствари било то којом приликом са свим су излишни, јер ие помажу. А шта знамо друго? рећи ће ко. Зар можемо ћутати, кад видимо, да наш иарод због раскоша суноврат пропада? Каква нам је будућносг, кад наш народ иостане сиротиња? Јесмо ли родољуби? Дужност је наша као образованијих и учеиијих да неуку своју браћу иоучимо, да их сачувамо од нропасти у коју срљају. Сасвим је тако. Ну само говорити не вреди, јер ие видимо отуд никакве кори сти, него, ако хоћемо и мислимо извести народ на бољи пут, можемо само примером својим. Познато је да пример више утиче него реч. Нека вођа каквим речима распаљује своје војнике на борбу, ако је сам кукавица и не покаже им примером како ваља бојак бити, та војска неће произвести што војсковођа жели. А шта смо ми образованији већ вође неуком народу, на с тога, ако мислимо искоренити раскогн у народу, морамо му примером предњачити. Зар се у „моди“ до сад наше просте српске девојке угледале на девојке друге народности? Боже сачувај ! Несмо имали нрилике да видимо једну српску девојку обучену као Швабицу или Мађарицу. Углед су им биле њихове образоване сестре. Метнимо руку на срце, па исповедимо искрено; како наше образоване девојке иду у села и у манастире о слави? Видели смо их обучене као да смо иа балу (а не у прашинн). ТТТутттти свила на све стране. Оно јесте, не може се изићи међу свет ма како, али заБога, на што ту скуиоцено одело, кад се може и у обичном само кад је чисто Зар ту неје прилика да се наш народ угледа? А код нашег народа је : „у инат не дам да је ко бољи“. У инат се Марко нотурчио, а неће Српкиња куцити свилу, само да није гора! Да се наш свет у томе угледа на о-

бразованије, еву ћу вам приповедити из мога живота. Као богослов био сам у селу М. - о црквеној слави. После резања колача назцрављало се. Говорио сам и ја и то о „моди“. Сви су нажљиво слушали стојећи. као што је у таким приликама то обичај у нашег народа, а било је у почетку славља. Кад сам свршио одобравали су ми. Постарији човек што је уз мене седео, ћутао је. Кад се утишало и поседасмо, окрене ми се и рече: „немате право господинеС Зачудио сам се томе, па љубопитан запитах га за узрок. „Тако, немате право. Ви велите да нас то упронашћује У једну је руку тако, ал видите онога тамо са црним брцима и заушњацима мајстор Гају, па госнодин учитељ, па ето и г. попа и има ихтујош, господа су, да како, али да рекнеш, сироти су живе с крајцаре па њихова деца обучена још како! Све на њима лепо и скупоцено, што се каже, од један пут удешено, а можда су и последњу крај цару за то дали А ја и овај брат овде, а има нас доста могућних, па имамо, хвала Богу, из чега оденути нашу децу и још боље, ua опет добро. Ви нас сваљујете. што да су наша деца гора?“ ит. д. У души сам му дао за право, али сам му говорио и доказивао куда то води. Несам га могао убедити, јер је oii само говорио, да он с тога неће пропасти, па што да и не одева своју кћерку. И заиста је тако. ЈБему се мОгућну неће познати, што му кћерка тера „моду“. Па хајде де, да тера „моду“ ко може и коме се пресипа, али се тој могућној девојци неће дати комшијина кћерка, која нешто лошије стоји, а овој опет друга и то тако редом иде до онога најсиромашнијега. Па отуда и видимо толики раскош у нашега народа, а све за то, што нико неће, да је гори у томе од кога или да је кј болш. У томе се тако далеко отишло, да ђувегија средњега стања неће узети девојку, ако поред извесног броја дуката нема хаљину од атласа, „броката", свиле и већ како се све то зове, а осталима пи броја се не зна. И будите уверени да је то скоро једина препорука за

Бр. 1. ЖЕНСКИ СВЕТ.