Značaj kulturne borbe u Francuskoj

тивам папизма, који нсље ни братство, ни слогу међу самим хришћанима, као што анатемише и модерну идеју хуманитета.

Од овог часа, јаз међу папизмом и модерним свијетом постаде још већи.

Другу Царевину (1852.—1870.) дочека Римска Црква. у Француској с особитим весељем. Али моћ Скупштине, у којој тињаше идеја Велике Револуције, учини да се та радост Римске Цркве не испољи у оном степену, у коме се она надала. Борба против конгреграција се настави — борба, у којој је Римека Црква тражила и проналазила нове подземне путеве, да постигне побједни вијенац.

Падом Друге Царевине та борба постаде бурнија и одлучнија, нарочито од године 1879. када Република доби вјештије и слободоумније своје крманоше. Под њиховом управом настаје и касапљење Фалуовог закона.

Шеснаестог марта. 1879., Жил Фери, министар просвјете, предложи Парламенту један закон, погледом на слободу више наставе. У овом закону се налазаше знаменити чланак УП: „Никоме није дозвољено да учествује или да управља неким заводом, ма које врсте, ако припада неауторизованој религиозној конгрегацији“. Овај пројекат би усвојен од Скупштине, али год. 1880. пропаде у Сенату.

Нужност оваког закона је била неоспорна, јер конгрегације умножаваху нагло своје заводе пи увећаваху број својих чланова:

1 Год. 1878. статистика нам казује, да је било у Француској: 935 ауторизованих конгрегација, са 3315 завода и 139.593 чланова (мушких и женских); — 235 неауторизованих конгрегација са 986 својих завода и 21.447 чланова; — 56 језуптеких завода са 1389 чланова