Borba, 15. 05. 1989., S. 6

ЈУГОСЛАВИЈА

типа =

ПОЛИТИЧКИ ФЕЉТОН

= БОРБА 15. мај 1989, страна

ЗАШТО ВЕРА АЦЕВА, ЈЕДАН ОД ОРГАНИЗАТОРА УСТАНКА У МАКЕ ТОЗАРА ВУКМАНОВИЋА — ТЕМПА ПОВОДОМ ЊЕГОВЕ КЊИГЕ

ДОНИЈИ, ОПТУЖУЈЕ СВЕ„БОРБА ЗА БАЛКАН“ (11)

Секретар одлаже устанак

Озбиљан ударац остваривању линије оружане борбе у Македонији није нанет хапшењем Коли-

шевског (7.

новембра 1941.), како то тврди Темпо, већ је то учињено раније, уочи и после 11. октоб-

ра, због деморализације и пасивизације Бироа новог ПК, пре свега Андреева и Колишевског Ф Зашто је после одлуке да се 11. октобра почне са општенародним устанком, секретар ПК КПЈ, Ан-

дреев, преко Велеса, послао директиву у Штип, Струмицу, нак Ф Само је у Прилепу 11. октобра извршена

Зашто Колишевски ћути2

„Једна ствар ни до данас није ло краја разјашњена, пише Вера Ацева Темпу. Наиме, ти пишеш следеће: „Тиме (хапшењем Колишевског — В.А.) је нанијет 03биљан ударац остваривању линије оружане борбе".

Међутим, за разлику од тебе, ја нисам толико сигурна да је хапшењем Колишевског направљен озбиљан удар оживотворењу линије оружане борбе против окупатора у Македонији. Уствари, када данас размишљам о догађајима из тога времена, све више сам уверена да је тај ударац учињен раније, уочи и одмах после. 11. октобра. Ево и зашто: Кумановци (нијсу закаснили

Чим је био формиран нови ПК КПЈ за Македонију (21; септембра 1941. године) ускоро потом је донета одлука да се почне са општенародним устанком, односно да се организује дванаест партизанских одреда и 11. октобра да почну с оружаним акцијама против окупатора широм Македоније. Да би се оживотворила ова одлука, чланови новог Покрајинског комитета КПЈ и Покрајинског војног штаба распршили су се почетком октобра по Македонији и известили све месне комитете. Већи део партијских организација, односно месних комитета већ је био при крају припрема за организовање партизанских одреда. Међутим, било је и таквих који нису прихнатили одлуку, односно, изјавили су да нису у стању да за тако кратко време, до 11. октобра, заврше припреме и организују

партизанске одреде.

Међутим, непосредно уочи 11. октобра 1941. године, секретар ПК КПЈ, Андреев, је преко Велеса послао директиву У Штип, Струмицу, Кавадарце и Прилеп, да се одложи устанак и да 11. октобра не треба да излазе партизански одреди, односно да се не изврше акције. На дан 11. октобра и у Куманово је послата иста директива, коју је Колишевски пренео Кочи Попову, тадашњем члану МК Куманова. Директиву су прихватили сви месни комитети којима је упућена. Међутим, ми у Прилепу смо је одбили. Зато је 11. октобра, увече, само у Прилепу партизански одред извршио оружану акцију. У Куманову је партизански одред изашао 12. октобра и одмах је био разбијен од стране бугарског окупатора. Чак ни Скопски партизански одред 11. октобра није ступио у акцију.

Дуго се мислило да су Кумановци закаснили, па је зато сутрадан, 12. октобра, изашао њихов партизански одред. И још нешто. Колишевски је уочи 11. октобра требало из Прилепа да наврати у Велес, да им каже датум устанка. Међутим, он се није задржао у Велесу, већ је отишао у Скопље, па су Велешани остали необавештени. Тек после су слали човска да провери.

Не знам да ли се нешто, и шта, догодило у Скопљу у предвечерје 11. октобра, што је довело до одгађања устанка. У сваком случају, до данас се не зна узрок томе. Разуме се, на то би одговор могао да дадне само твој пријатељ (у последње време) Колишевски. Међутим, он ћути. Можда ће нешто написати

и оставити, али да ли ће то бити веродостојног Нисам сигурна. Зашто не каже сада2 Да ли се плаши да ћемо се исказати и ми о томе што он буде казао2

Деморалисани ин преплашени

Одлагање устанка, разуме се, није могло да се догоди без знања и одобрења Драгана Павловића — Шиље, који се у то време још увек налазио у Македонији, у Скопљу.

Друго, 11. октобра, од свих чланова Бироа ПК, само је Борко Талески, у повратку из Битоља, остао у Прилепу и отишао у наш партизански одред. Други, укључујући и Колишевског, мирно су седели у Скопљу. Додуше, након одгађања устанка није ни било потребе да иду у партизане. Међутим, они се и после 11. октобра уопште нису макли из Скопља. А зар није било нормално, Темпо, да се, ако нико други, оно бар Колишевски, који је водио Покрајински војни штаб, још 11. октобра увече нађе у једном партизанском одреду. Или, уколико то није учинио тада, због одлагања устанка, зашто после 11. октобра није отишао у Скопски, или Прилепски партизански одред2 Ако не да остане, оно бар да им помогне.

Према ономе што ти пишеш у својим сећањима, у 1941. години у БиХ, пошто си обишао ПК и јш неке месне комитете, отишао си у партизане. И као што пишеш, сам си ишао по планинама и тражио партизане. У септембру је и Тито отишао из Београда да би био с партизанским јединицама. Међутим, Колишев-

Кавадарце и Прилеп да се одложи устаоружана акција Ф Велешани нису обавештени Ф

ски и други из ПК то уопште ни: су учинили, и то све до краја ок: тобра, односно до 7. новембра и његовог хапшења. Они нису предузели такорећи ништа да помогну партизанским одреди: ма, нити да формирају нове. Према неким исказима Андреева и Велешана, чак је била дата директива да се са организовањем нових партизанских одреда причека. Када сам крајем откобра из Прилепа дошла у Скопље, у ПК их нађох препануте и деморалисане. Додуше, ти пишеш са: мо о деморализацији Драгана Павловића, а уствари — били су деморалисани сви.

Нешто још горе. Они су већ били оријентисани на мирно: допски живот. Тако је Бане Андреев, политички секретар, био запослен у Националној бугарској библиотеци у Скопљу „Отец Пајсиј“ и сасвим је легално живео. Лазар Колишевски је био решио да се после 11. октобра жени са Љиљаном Чаловском и тражио је запослење, да легално живи у Скопљу.

Значи, најозбиљнији ударац оживотворењу линије оружане борбе против окупатора у Македонији задат је још пре хапшења Колишевског и пре одласка Шиље из Скопља. И то првенствено због деморализације и пасивизације Бироа новог ПК, пре свега Андреева, као секретара (додуше од њега се није ни очекивало бог зна шта) и посебно Колишевског, као одговорног у Бироу за војна питања“ — пише Вера Ацева у свом полемичком писму Темпу.

(Наставља се) Драган НИКОЛИЋ

КАКО СЕ И ЗАШТО У ДЕЛУ ВАЉЕВСКОГ „КРУШИКА“ ПРИБЕГЛО УРАВНИЛОВЦИ

Плата на „мала врата“

Од захтева за повећање плата од 100 посто и смањење распона на 1:2, штрајкачи у РО „Наменска“ су пристали на „повлачење“ до односа личних доходака 1:2,6 Ф Са одлуком радничког савета о привременом попуштању групама најмање плаћених радника не мири се добар део запослених Ф Званични органи најављују повратак на стари систем расподеле, уз побољшања

Прошле среде око пет хиљада радника највеће радне организа: ције ваљевског „Крушика" „Наменска“ (углавном — војна производња) — примило је личне дохотке према посебној одлуци радничког савета, којом је практично привремено суспендован самоуправни споразум о расподели на нивоу СОУР-а. _

Ова одлука уследила је након тродневног априлског штрајка у појединим деловима радне организације (учесвтовало је између 700 и 800 запослених). Донео ју је, у очито изнуђеној атмосфери, нови сазив радничког савета једногласно, уз сагласност штрајкачког одбора, а потом и самих радника — на својој првој, ванредној седници.

Суштина овог принудно-привременог компромиса је у следећем: до сада важећи распон личних доходака (од 31. групе послова — председник Пословодног савета РО, до 7. — неквалификовани радники) 3,17:1, смањен је на око 2,6:1. Ако се „бришу“ граничне групе (са најмањим бројем радника) распон, убрзо достиже ниво уравниловке, а конкретно од 31. до 14. групе (у којој су КВ, ВКВ и радници са средњом спремом) плате су 2:1. Реч је о делу личног дохотка без накнаде за „посебне услвове рада“ и без минулог рада. Уз чињеницу да су додаци за услове највећи управо у непосредној производњи, разлике су још и мање. | Одлуком радничког савета, стартне плате су повећане од 7. до 15. групе (НК, ПК, КВ и ВКВ радници) у процентима од 19 до

Шта то практично значи питамо Милана Петронијевића, водећег пројектанта за распо-

делу у РО.

Већина у — губитку

— Само су радници у најнижим групама послова стварно и добили повећање, док су рецимо они најпроизводњи (КВ и ВКВ) на губитку, а још већем инжењери и остали стручњаци из високих група, јер маса за исплату личних доходака није промењена — каже Петронијевић, — Номинално, априлске плате свих запослених су веће пошто је вредност бода повећана за 22 посто, а могла је бити им већа за свако радно место да није повећан број бодова.

Откуд незадовољство радника, штрајкови и захтеви за готово тоталном уравниловком7

Оставимо ли по страни познате чињенице о привредној кри-

ЕЗАЊЕ РАСПОНА: Слика из „Крушика“

„Побуна“ већине

Изнуђена одлука о повећању зарада у РО „Наменска“ нема много присталица међу квалификованијим и стручнијим радницима у самом колективу, „Крушику“, па ни у општини. Најви-

ше „боде очи“ чињеница

да су и многи радници нижих група у

режији добили повећање, али да су оштећени ВКВ радници и стручњаци. У једној од две радне заједнице РО већ је затражено да се неправда из априлских коверата исправи већ следећег ме-

сеца.

Први у Републици

У марту је најмања плата у РО „Наменска“ била близу милион динара, а априлска већ прелази милион и триста хиљада. У нај-

бројнијој стручној групи ководство колектива истиче

инжењера, ЛД је око два пута већи. Руда су то највећи просеци зарада, не

само у „Крушику“, општини, већ у групацији наменске произ-

водње у Републици.

зи, инфлацији, скупом животу и у многим случајевима социјалној беди запослених — уочљиво је да радници (као и у многим другим колективима) нису задовољни, правилником, а посебно његовом применом, о расподели. Милан Петронијевић објашњава да су норме пре две године доиста пооштрене, али на бази стварних радних учинака у претходном периоду. Такође, да је мање простора остало за стимулацију по основу лребачаја и квалитета (до 25 одсто), с тим што нови систем расподеле није на адекватан начин примењиван у производним погонима, пре свега од стране груповођа и пословођа који одлучују о оцењивању норме групе радника.

Велики проблем је и тзв. чекање на посао. Наиме, услед поремећаја у пласману и реализацији производње, 5 до 10 посто запослених често је принуђено да седи код куће, уместо у погонима. Додуше — како нас уверава председник Конференције

Синдиката РО Милан Савић — |

то чекање се регулише на добровољној основи, јер увек је довољан број радника заинтересован да одсуствује с посла. У том случају запосленом припада 80 одсто накнаде личног дохотка по текућој вредности бода.

Побећи из уравниловке Вратимо ли се априлском

штрајку, видећемо да су радници тражили повећање личних

доходака за 100 посто, као и смањење распона на 2:1. Тражено је и преиспитивање инвестиција у

последњих пет година, одговор.

ност за недовољно посла у производњи, да се путем референдума спроведе изјашњавање о поверењу руководећим кадровима, да „режија“ буде плаћена према

учинку...

Описани компромис је за сада смирио духове и производња нормално тече,

Докле, и шта даље2 Ово пита:

ње је тим важније што се у „Крушику“ већ увелико говори да остали делови колектива (а ни добар део запослених у самој РО „Наменска“) не прихватају једностраност одлуке радничког савета, којом је измењен део самоуправног споразума СОУР, а зна се како се то може чинити: вољом већине запослених.

У РО се предузимају све мере да се радницима објасни штетност штрајка и метода притиска, а дају се и многа обећања. Званичне „структуре“ (на челу с радничким саветом), као и општински Синдикат осудиле су овај поступак, али уз разумевање радничког незадовољства које тиња од октобра и новембра прошле године, када су у једном делу колектива и формулисани први захтеви који нагињу уравниловци. Спорост у решавању и давању одговора имала је до сада познату цену.

Смирујуће у свему делују и речи директора РО Драге Тодоровића да ће се о социјалном стању радника и њиховој материјалној егзистенцији убудуће повести много више рачуна. У оквиру тога прецизиран је и став да радници неће остајати без посла услед тзв. технолошког вишка, што не значи да неће бити радне диференцијације и раскрштање са нерадом.

О плановима за материјалну потпору социјално најугроженијих радника говори нам Милан Савић:

— Чврста је одлука да се до 10. јула (10. у месецу је „Крушиков“ — „дан ЛД") у РО стекне комплетан увид о социјалној ситуацији сваког радника. На основу тога најугроженији ће добијати материјалну помоћ, јер их морамо заштитити. Али, исто тако одлучан је став свих органа да се систем расподеле — уз одређене корекције и побољшања, што је већ учињено са вредновањем „посебних услова рада“ где су накнаде удвостручене — мора вратити на „старо“, односно колико-толико пристојне распоне плата.

Бошко ГРБИЋ

Пад „првог јеретика“

Почетак краја у „Борби“ Ф Интервенција Вељка идејама Ф Прве пометње и „кулоарска ППИ лог Кардељем у четири ока Ф Непријатни дочек н 54. гађа» д зашто не и слобода фракција2 Ф „Анатомија једног морала

Некад је то био „лак посао“: треба напасти Ђиласа за све што каже или напише, јер се то могло „убедљиво“ подвести под фор мулу издаје, ренегатства, контрареволуције, пошто је већ носило такав званични печат и партије и државе. Тзв. „другог мишљења“ није ни било. На једном месту се мислило о свему и за све.

Али, шта ћемо сад2

Време је учинило своје. .

Предамном више није само један „трагични досије“ бившег човека број 4 Револуције, каснијег дисидента, отпадника и „државног непријатеља“, већ и сопствена савест — признање и пред собом и пред јавношћу, да је у свести настао расцеп, једна дубока и трајна пукотина између времена безусловног служења „цркви“ и њеним канонима и времена када се почиње мислити сопственом главом, без комплекса „виших циљева“.

Има ли оправдања за ондашње послушничко богослужење2

И има и нема. |

Нема — ако је савест остала и даље тврдокорна, непробуђена, ако се заувек изгубила морална храброст да се отворено, без услова, погледа очи у очи са истином. Многи ће можда рећи: није ли за то сада мало касно2 Касно није никада. Само религије и цркве траже покајање одмах.

„Има оправдања, дакле, и за то „касно“, ако се са данашњом свешћу и сазнањима анализира „оно време“.

Зашто смо тада тако глатко и покорно ћутали и огласили Ђиласа, само због његових 15 чланака објављених у „Борби“, од октобра 1953. до јануара 1954, — јеретиком, издајником, непријатељем број 17

То је била прва, мекша фаза „одобравања“ репресије, која се још и могла поднети у ондашње „демократско време": писао је нешто што је било конфронтирано са ставовима „политичког врха“ Партије, она га због тога јавно осуђује, одстрањује из руководства, неће више с њим и — квит.

Друга фаза је много тежа: Ђилас после тога, јер неће даље да ћути, јер се још више у међународној јавности експонира као „критичар комунизма“ и југословенског пута у социјализам и стања у друштву, бива осуђен на робију — дугогодишњу, сурову, тешку, сламајућу.

Ћутање и одобравање

А у јавности и даље — ћутање и одобравање. Износим два „могућна оправдања“ или објашњења.

То је време неприкосновеног ауторитета политичког врха који је;

— победоносно и тријумфално завршио једну велику револуцију, у суровим ратним условима;

— ликвидирао сваку опозицију у земљи и остварио масовну „хомогеност народа“, жељног јединства и јасних циљева правде и једнакости;

— рекао одлучно „не“ Стаљину и московском Ватикану и у том обрачуну са хегемонијом једног култа и наметнутог „светског центра“ успео и пред својом и пред светском јавношћу да се представи као демократски Давид који је победио догматског Голијата.

С таквим моралним капиталом, којим је скинуто с трона и до тада највеће божанство свих револуција, па и наше — Стаљин и Москва, није више нико имао шансе да буде „нови Давид“, а сви (или готово сви) примали су одлуке „врха“ као јеванђеље, као истину без призива.

Стаљин је дакле умро, биолошки је био мртав, али је стаљинистичка свест још дуго затим остајала да рије у многим главама. Отпори њој су расли, Партија се упињала и увођењем самоуправљања и Шестим конгресом да закорачи у „еру демократије“, али није имала снаге и да пређе тај Рубикон, У таквој ситуацији свести и историјског стања Ђилас је хтео да буде нови Давид. Унапред се знало да је изгубио не само битку него и цео рат. Самлела га је „машина хомогенизације“. Петао је прерано закукурикао. Значи ли онда све ово неки пледоаје за рехабилитацију Ђиласа2

Не.

И сада мислим да се с њим (као што и Темпо каже у „Борби“ од 9. маја 1989) може полемисати о много чему. Али како полемисати кад „друга страна“ не може да се огласи; Или — може2 Или — још није вре-

ме2

У томе је суштина питања које овим текстом хоћемо да поставимо, актуелна суштина. Не рехабилитација мишљења и ставова, унапред, без аргумената, поготово не „каснијег Ђиласа" када већ и он сам себе не сматра више комунистом. Али, реч је о серији чланака тадашњег секретара ЦК СКЈ, једног из најужег Титовог штаба Револуције, човека из 1937, дакле о рехабилитацији права на своје мишљење, на неслагање без последица, без репресија, без робије! Без страха од моралне хајке и страшних етикета. Дакле, не рехабилитација уопште, јер рехабилитација у суштини значи накнадно признавање нечега за истину што је насилно било проглашено неистином. А за нас би било важно да што пре и што брже отпочне период у коме и не постоје „канони и догме" због чијих ћемо кршења сутра у неко ново "повољније“ време — тражити рехабилитацију за прогоњене. Време недозиране демократије. Време демократије и једнаких права за све или ни за кога. Време у којем ће једини судија истине бити аргументи а не моћ, страх и репресија.

Ето, то су разлози да се сада „на миру“ поново вратимо „случају Ђилас" и видимо шта је то он тако страшно тада написао. А о поукама — о том потом.

Радио сам тада 1953. године у „Борби" Као новинар „млађе генерације“. Лист је још увек био орган Централног комитета

4. године на

ДРАГАН МАРКОВИЋ, аутор нашег фељтона, познати је новинар и публициста, који је до сада објавио више књига, међу којима му је последња „Истина о Голом отоку“, и написао више филмских 3 сценарија, од ко- | 55 јих му је најпознатији ТВ серија „Отпмсани“ у 26 епизода, која се ускоро и репризира. ;

У новинарству је почео као сарадник „Борбе“ 1951. а затим је радио најдуже у НИН-у и „Политици“, где је био на крају каријере главни уредник и директор. У „Политици“ је популарност читалаштва стекао као писац Друштвене хронике за коју је 1966. добио ју“ гословенску награду „Стварност“, 06јављивањем књиге „јесмо ли људи. Био је посланик, председник Удружења новинара Србије, председник Културно-просветне заједнице Београда, и у два сазива члан ЦК СК Србије.

За време „случаја Ђилас“ био је новинар „Борбе“ што се по многим личним опсервацијама и сећањима види и у овом фељтону.

КПЈ, који нам се и физички налазио близу: до саме „Борбе“ — у згради данашњег Музеја револуције, коју смо ми звали Аграрна банка. Директор је био Вељко Влаховић а главни уредник, тек дошао, Иван Шибл, у то време популарни генерал, народни херој, шармер.

„Борба“ наговара Ђиласа

Новинари као новинари, кад заврше посао, време су проводили „боемски“ — у клубу, на трећем спрату, где се све сазнавало. Ту смо чешће имали прилику да виђа-

Влаховића Ф Секретар ЦК КПЈ излази са нову « Ф Четири Ђиласове „децембарске тезе“ ф

Дедињу Ф Шта се у

„Бо би“ ч “ изазива узбуну Ро

Пијаде у „Политици“. Тако је први Ђула. сов чланак штампан на ступцима „Борбе“ 11. октобра 1953. под насловом „Нове сад. ржине“". У њему он, између осталог, пише:

„Загазили смо и ми и читав свијет у но. ву историјску епоху и повратка више нема ту, у њој, морамо се борити и изборити. Али на нашем вјетробојном тлу, у једном ковитлацу кад се хрву сва зла и добра 010. га свијета. Никаква тешкоћа али и Никаква радост не минуше нас...“

Пошто у чланку укратко анализира три главне снаге у сукобу (капитализам и бур. жоазија, бирократизам и бирократија, со. цијализам и демократија) Ђилас даље пу. ше:

„Бирократизам има за собом „славну“ прошлост и „драгоцјено“ искуство; он је Русији побиједио и на тлу које је рашцчус. тила револуција остварио свој поредак (државни капитализам). Такву „славу“ и „искуство“ – социјалистичка демократија још нема. Она тек треба да докаже да мо. же побиједити. Али пошто устају двије стихије и двије свијести — буржоаска и бирократска, које се спонтано мире противу со. цијалистичке демократије — ова може по. биједити само ако је и сама свјесна, то јест — и организована...“

И на крају, Ђилас закључује;

„Револуција се не може спасити својом прошлошћу. Револуција мора наћи нође идеје, нове облике, нове позиве, друкчије од ње саме, некадашње. Нов стил и језик, "Нове заносе. Нове генерације у хиљада. ма ступају у ту нову стварност. Оне не могу да праве Револуцију, јер она је рушење власти, поретка. За такво што нема услова, Оне могу само да стварањем премашују славу и занос старијих другова. Без тог стварања и сама Револуција је за њих бре ме, славна традиција, али не и — жинот. Револуција се мора преобразити, ако неће да буде угашена — у демократију и социјализам, у нове хуманистичке односе, У страрање. То је њена будућност.

Буржоазија и бирократија већ налазе за себе нове облике и пароле. Демократија их тражи. И мора их наћи. И наћи ће их. Ради |

ИЗ ДОБРИХ СТАРИХ ВРЕМЕНА; Дочек југословенске делегације у ОУН (1951),

лева: Лео Матес, Владимир Дедијер, Кардељ, Милован Ђилас и Алеш Беблер

мо и Ђиласа — друга Ђиду — популарног секретара ЦК КПЈ, четвртог човека Партије а њеног првог интелектуалца (прва тројица: Тито, Кардељ, Ранковић). Пролазио је кроз клуб, обично заједно са Скендером Куленовићем, Давичом и другим члановима редакције часописа „Нова мисао“, која је ту имала једну дебатну просторију.

Тако смо у септембру 1953. сазнали и да "ће Ђилас отпочети да редовно пише за „Борбу“. Све нас је то обрадовало, нарочито нас млађе. Ђилас је важио за талентованог писца али и за велики ауторитет у Партији. А „Борба“ се у то време, као уосталом и сада, борила за што већи тираж и углед, била је у офанзиви, штампала је око 300 Хиљада примерака, и то на слободном тржишту, без дистрибуције, на киосцима. Свет ју је доста читао. А ево сада имаћемо и Ђиласа!

Све је почело са иницијативом директо-

ра Вељка Влаховића. Он је био отишао код Ђиласа, који је био предвиђен да се у новим изборима кандидује за председника Савезне народне скупштине. Разговор се водио у згради до нас — у ЦК кпј, у „аграрној банци“. Као нови шеф партијског органа, Влаховић је имао амбиција да лист учини политички још активнијим у том периоду уставне реформе и првих корака радничког самоуправљања и демократизације, Редакција „Борбе“ је у овом великом политичком послу видела и своју нову журналистичку шансу. Влаховић је предложио Ђиласу да, после конституисања нове Скупштине, ангажује десетак угледних посланика да пишу за „Борбу“ о актуелним унутрашњеполитичким питањима. Сложили су се па је Ђилас рекао како и он има намеру да пише. _ „Међутим, крајем септембра — причао је о том сусрету касније Влаховић — до: знао сам да је Ђилас склопио уговор са „Политиком“ за објављивање својих члана: ка и да је том приликом рекао да ја и „Бор. ба" не примамо његову сарадњу. Мене је то заболело, јер нисам могао нити сам имао право да не примим и не објавим чланке секретара Партије. Отишао сам код друга Ђиласа и изнео да ме тај поступак и такав однос лично боли...“

Ђилас у „Борби“, Моша у „Политици“

Уследила су два састанка са Владиславом Рибникаром, директором „Политике“, После још неких других договора, решено је да Ђилас ипак пише у „Борби“, а Моша

Сава Косановић, Вељко Мићуновић, Едвард

даљег кретања Југославије, те жиже суг“ ротности савременог свијета.“

„Пиши даље“

Почетак Ђиласове серије још није био „опасан“. Имао је претежно карактер 6: јистике засноване на неким личним опсер вацијама. Ђилас се у време својих првих | чланака обраћа и Титу с питањем: |

— Како Ти, Стари, гледаш на моје писа ње, шта мислиш о њему

Тито му одговара:

— Знаш шта, има извјесних ствари са којима се ја не слажем, али углавном има добрих ствари и мислим да оно друго не може бити разлог да не пишеш. Пиши 12" ље.“ У

И Ђилас пише: 1. новембра 1953. чланак „Нови облици“, у коме на крају каже:

„Морамо, дакле, учити и научити ла 10" штујемо туђе мишљење, макар нам изгледало и глупо и конзервативно (конзерве тивно као социјалистичко). Мораћемо (привићи и да са својим ставовима остаје“ мо у мањини, макар били у праву, а ла при томе не мислимо да социјализам, револу“ ционарне тековине и сл. морају пропасти.

Јер социјализам, тековине револуције власт радног народа, данас су стварност, без обзира шта ма ко, па и ми, мислио 0 њима.“

Са сваким следећим новим чланком (32 све2 Без закључка, Има ли циља2 Идеал, Опште и посебно) Ђилас изазива све већа подозрења, недоумице, питања: шта он то тражи, какву демократију хоће, за кога2

За све — каже Ђилас у истоименом чланку:

„Прави комуниста — демократа данас се и разликује од бирократе и малограђа“ нина залуталог у комунизам по томе што не негира ово противречје, него што се 60" ри да га укине на корист социјализма, тј — што се бори за равноправност свих — И буржуја — пред законима, а истовремено води идејну борбу против буржоаских схва“ тања и васкрсавања капитализма,

Та и таква борба је, у датим условима, је" дан од битних облика социјалистичке де“ мократије,"

Нава ви арене периду

СУТРА: Ђиласов „Одговор“ Новогодишња ноћ на Дедињу „Анатомија једног морала“ и аларм