Borba, 06. 09. 1991., S. 11
BOPBR _
Гранате под диритентском палицом
YU PRESS
ПЕТАК, 6. СЕПТЕМБАР 1991. ГОДИНЕ 11
Ратни дневник Ивана Церовца, директора Филхармоније: Ове сероње које нису у стању како треба организирати нити обрану Загреба, сада би се радо мијешали у обрану Топуског, а појма немају. Мени треба оружје и муниција, а они му нуде параграфе и
прописе
Субота, Топуско
Ноћас су на положајима вођене оштре борбе. Четници су добили нову пошиљку муниције из ЈНА и сада туку из свих цијеви. Тек пред јутро затишје. Умор и неиспаваност чине своје и људи постају напети и нервозни. Након толико дугих дана и још дужих ноћи борци су жељни смјене барем на два-три дана. Но, очекујем јаки нападај на Топуско и не могу никоме дати допуст. У току дана јављају се проблеми и с опскрбом, а гардисти на мени искаљују свој гњев и због опскрбе, али и због недовољне бриге о нама. Ја сам им
једини при руци. Ништа не
помаже што им тумачим да ни у другим јединицама није ништа боље. Пред вечер се ситуација у нашим редовима опасно усијава, па одлучујем кренути у Загреб заједно с предсједником мјесног кризног штаба, како би објаснили ситуацију онима у министарствима и у штабу. Накратко заостајемо код задњег положаја мојих гардиста и тиме спашавамо живот, јер тада започиње напад с цесте којом смо требали проћи. Сати пол одбијамо тај напад и другим, али ништа сигурнијим путем, крећемо у Загреб. Стижемо касно и након дугог времена опет сам с обитељи.
Недјеља, Загреб
Покушавам телефоном успоставити везу с одговорнима, но узалуд — неки су на путу, неки на викенду. Одлазим на ХТВ желећи им испричати истину о положају Топуског, али то се не уклапа у оквире службене политике па ме одбијају. Срећем старог Душка Биланџића који ми помаже да се по-
слије подне сусретнем са одговорнима од којих добијам не само обећања већ и конкретну помоћ. Па ипак, смета ме што ови који сједе у фотељама и који су нас довели у ову ситуацију непрестано у улогу кривца стављају нас који се боримо. На концу конца, осјећам се боље у Топуском него у Загребу. Понедјељак, Загреб
Прије подне ми пролази у обављању хитних послова филхармоније и у сакупљању опскрбе за моје људе у Топуском. Чујем неке гласине да за батаљон Нови Загреб нису сређене с" формалности око пријаве итд. Послијеподне ме Ведриш позива на састанак који се претвара у суђење мени. Оптужују ме да нисам поступио по прописима, али у супротном Топуско би пало. Пуковници из градског штаба кажу: „Боље да је Топуско пало него да су се кршили прописи“. Чини ми се да су само Ведриш и Брозовић на мојој страни, док су сви остали против мене. Један од њих, неки анонимус Параћ, чак је тражио да ме ухапсе, али предамном то нема муда поновити. У знак протеста напуштам састанак. Ове сероње које нису у стању како треба организирати нити обрану Загреба, сада би се радо мијешали у обрану Топуског, а појма немају. Мени треба оружје и муниција, а они ми нуде параграфе и прописе. Крећем натраг према Топуском, гдје стижем касно у ноћ и налазим тотални лом. Мој је замјеник на рубу слома живаца. Стално изложени нападајима четника, а уз то, због лоше опскрбе и презаморености јединица, протестима и инсинуацијама властитих људи.
Пронио се глас да сам побјегао. Покушавам смирити ситуацију, но без пуно успјеха. Напетост, нервоза, страх и пета колона чине своје. А немамо ни воде, ни струје.
Уторак, Топуско
Ујутро комплетан батаљон Нови Загреб у журби напушта положаје остављајући иза себе каос. Брда уништеног вриједног материјала: вреће за спавање, кациге, порције, мине, експлозив... Немам кога послати да то покупи. На брзину наоружавам цивиле који ће ускочити на празна мјеста. Добро се држе и друге јединице, нарочито Ријечани и Дугоресчани, али код Карловчана је замјетан замор. Није им дошла обећана замјена. Договарам се с њима да ипак до сутра остану на положају, но навечер долази један виши заповједник из Карловца, са 30 људи и заповиједи да све своје смјеста поведе натраг у Карловац. Кажем му да је то дезертирање и да остављају бок Топуског без обране, но то њих не занима. Ми који смо преос-
ХЕЈ,САОВЕНИ
тали ужурбано прегрупирамо снаге како би задржали своје положаје. Ноћ је крвава. Непрекидни нападаји минобацача, тенкова и ракетних бацача. Умијешала се и војска.
Сриједа, Топуско
Штапски разговор. Реорганизирамо снаге. Моји сурадници самозатајно раде до бесвијести. Дивни су то људи и врсни ратници. Напади сада трају и током дана. Све су интензивнији. Обилазимо положаје доносећи одлуке о уређењу и организацији с кризним штабом, договарајући и функционирање цивилног живота. Четвртак, Топуско
У току ноћи доживљавамо ураганску паљбу на наше положаје из свих оружја. Један од момака има живаца од 2,16 до 4,00 сата бројати и избројати 300 удараца. граната. Пара-
Миодраг Величковић („Народне новине“)
лелно с тим на наше положаје напада и пјешадија — концентрација четника и војних резервиста. Већ у јутарњим сатима довозе прве рањенике, но на срећу нитко није у животној опасности. Кируршка екипа ради изврсно и смјеста шаље све рањенике у Загреб. У току пријеподнева појачава се интензитет напада. Обилазим прве линије и слушам приједлоге заповједника јединица. Има их далеко искуснијих од мене. Сви се одлично држе, а цивили се боре с нама раме уз раме. Четници пале хрватске куће које су изван наших положаја. Послије подне пребацујемо погинуле четнике, пале непосредно пред нашим положајима. Међу њима је и један од војвода — бивши директор основне школе у Топуском. Смјештамо их у мјесну мртвачницу и дајем заповјед Србима који су остали у мјесту да их закопају. Борбе истим интензитетом трају цијели дан. Сад се види да смо реорганизацијом и неким новитетима постигли пун успјех. Пред вечер четници упадају у хрватско село Скела које_се налази преко ријеке Глине насупрот нашим положајима. Имао сам информације да је то село потпуно напуштено, али сад кад га четници пале чујемо врисак људи у самртном хропцу, кукњаву жена. Убијају и стоку. С ове стране Глине ми смо потпуно немоћни да ишта учинимо. Одлазим с положаја јер то више не могу гледати и слушати. Стижу двојица тешко рањених. Захтијевам хеликоптер, али по мраку за то нема шансе. Врло касно борбе јењавају. Можда ћемо имати мирну ноћ.
Тежи кораци
Потписани документи представљају радикалну промену ставова Европе о Југославији и знатно виши степен инволвирања Европске заједнице у решавању наше кризе. Овај став Европске заједнице је очекиван. Али, пред нама је далеко тежи посао операционализације, арбитраже, па и утврђивања релевантних фактора, при чему не треба заборавити да дванаесторица, а и наше републике, имају различите погледе на поједине предложене инструменте, што је резултат различитих интереса. Због тога мислим да ће се наредни предвиђени
„ кораци остваривати веома тешко,
па се може очекивати и укључивање других релевантних међународних фактора. (Богић Богићевић у „Вечеру“)
Ратно искуство
_ Моја је основна примједба да Хрватска нема довољно снага за дефанзиву такве врсте коју сада изводи. За њу треба пуно више средстава, особито муниције, коју аутоматско наоружање пуно троши. Уз такву обрану, и с ембаргом Европе на увоз оружја, муниције може по-
e HeCTATH и онда више нема обране.
Кад смо ми били у тој ситауцији, а за један дан смо потрошилчи скоро сву протуоклопну муницију, ишли смо у офензиву и:добили наоружање тамоггдје је било, У скла-
диштима и на фронту, па је најкасније за сат времена, по већ приређеним плановима, могло бити употребљено на бојишту... (Јанез Јанша, у „Данасу“)
Дисиденти
— Националистом не бих могао да се сматрам а дисидент нисам, јер ми, напросто, ако хоћемо поштено, и немамо писце — дисиденте. Ту је скоро Бранко Маширевић то лепо показао на примеру Матије Бећковића. Ја бих лажним дисидентима придодао још неке, попут Слободана Селенића, на пример. Без обзира што то није сада у моди, морам да кажем да са дисидентством и антикомунзмом нарочито претерују они који су били против дисидената у своје доба и који су били комунисти.
— Зашто нису дисиденти они који би то да буду по сваку цену2 Просто зато што нема књига, или ја не знам за те књиге, које су написане, а нису могле да буду објављене. Зато што ми нисмо имали ту тзв. литературу која се чува у фиоци. Није се сада појавило ништа што је онда било склоњено. Просто зато што код нас цензуре одавно 545 било. (Света Лукић у „Осмици BORBA
Шта ће остати од Хрватске
Уз све што се догађа у Хрватској не изненађује да се нико у врху хрватске власти није замислио над београдским споразумом којим су интернационализовани проблеми хрватских Срба и њихов услов за разрешење оружаних
сукоба
У хрватској влади осећа се већа одлучност и боља организованост свих одрамбених снага за коначно ослобађање.
Зато више не говоре о окупаторској војсци коју хрватска јавност већ дуже време назива српко-комунистичком. Будући да се хрватска страна обавезала да ће се сама бранити пред оружаним нападима, разлике између Банских двора и владе за извесно су време прикривене. Питање је, међутим, да ли ће Хрватска до суботе, када започиње мировна конференција о Југославији, са својим одбрамбеним снагама издржати на својој голготи. На крају крајева, за расплет хрватског рата мање је значајно да ли ће Срби формално заузети замишљене границе свог националсоцијалистичког империја, јер је, на крају, сваки националсоцијализам _ пропао. Значајније јесте шта ће од ампутиране Хрватске још остати. Многа хрватска насеља су мртва, у њима је све уништено, односно из њих је све живо
протерано — од људи до дома-. 4 ya
Тих животиња. O
DELO
Уз све шта се последњих дана догађа у Хрватској, такође не изненађује да се нико у врху хрватске власти није замислио над београдским споразумом којим су интернационализовани проблем хрватских Срба и њихов услов за разрешење оружаних сукоба у Хрватској, уколико ова остане у Југославији. Међу многим слабостима хрватске политике у први план избија сасвим погрешно предвиђање да у суседној републици није могућ рат.
Хрватско прилагођавање домаћим и иностраним приликама се наставља, при чему би хрватска спољна и одбрамбена политика морале деловати плански и усклађено. Тако за хрватско осамостаљење и међународно признање у ствари највише раде српски побуњеници и југоармија. Али, по коју страшну цену у крви и пустошењу Хрватске територије која још ни данас нема команде својих оружаних снага и када се у посве војно-одбрамбене ствари мешају некомпетентни политичари, па иако су раније можда носили и СМБ униформе. Упад Армије у монетарни систем
„Армија из Београда, где очито штампају новац посебно за потребе војске, сада хеликоптерима превози у Словенију знатне количине новчаница од 1.000 динара“.
Надлежни органи у Словенији већ су прикупили доказни материјал за такве постунке Армије у различитим пределима, које су претходних дана прелетали војни хеликоптери.
(О овом „случају“ досад у Републици Словерније није дато
· никакво званично“саопштење надлежних служби.