Borba, 14. 03. 1994., S. 16
|
ШД ДРУГИ ПИШУ
ПРОТЕРИВАЊЕ ЈУГОСЛОВЕНСКИХ ИЗБЕГЛИЦА ИЗ НЕМАЧКЕ
Поклон за Милошевића 2
Организација „Про азил“, која помаже избеглицама, истиче да би Бон, репатријацијом људи који би били присилно регрутовани, прекршио ембарго УН на испоруку војне опреме
Београду
Рим. — Слободан Милошевић ће добити неочекивани поклон управо од Немачке, коју његова пропаганда жигоше као омражену, непријатељски настројену и неоимперијалистичку силу. Биће то под формом присилне репатријације младих који подлежу регрутацији, или дисидената који треба да буду изручени политичкој полицији, или, најзад, припадника албанске мањине који су побегли са Косова окупи- раног од стране српске војске.
Из Немачке ће се ваздушним мостом вршити масовно протеривање избеглица из Србије и Црне Горе којима су немачке власти ускратиле азил. Многи од њих су управо дезертери или младићи у узрасту за регрутацију. Колико ће њих доживети ту судбину2 Званичних одговора нема, као да је у питању државна тајна. Али, левичарски дневник „Франкфуртер рундшау“ подсећа да међу особама којима није одобрен азил и ратним избеглицама има више од 200.000 оних који у Немачкој бораве илегално а пореклом су из мини-Југославије којом управљају Срби.
Протеране избеглице ће чартер лстовима бити превежене до Темишвара, а затим аутобусима | NO | pyMYyHCKO-српске границе. Операција ће почети са аеродрома у Диселдорфу, главном граду Северне Рајне — Вестфалије, покрајине у којој је талас избеглица створио проблеме пренапучености и ремећења јавног реда. Операцију је најавила социјалдемократска покрајинска влада на чијем је челу Јоханес Рау, бивша десна рука Вилија Бранта и кандидат левице за
la Repubblica
Rim
Организација „Про азил“, која помаже избеглицама, истиче да би Бон, репатријацијом људи који би били присилно регрутовани, прекршио ембарго Уједињених нација на испоруку војне опреме Београду. Можда је операција Темишвар алармирала немачку секцију организације Амнести интернешенел, која је упутила апел за босанске жене у Немачкој: немачке власти треба да прекину своју скандалозну политику враћања избеглица и треба да одлуче да босанским избеглицама дају статус избеглица из ратом опустошених зона које су побегле пред
Најчудније у овој драми је то што је одлука потекла од министра унутрашњих послова у Диселдорфу Норберта Шнора који традиционално важи за либерала и одувек је био у првим редовима борбе против ксенофобије. Али, и после драконскот ограничења права на азил прошле године, Немачка и даље остаје земља са највећим бројем избеглица и илегалних имиграната у Ев-
< SOS <
ропи. Она је због тога суочена са све већим проблемима у домену хране и криминала. Управо у Северној Рајни — Вестфалији, према статистичким подацима, 75 посто Румуна нема чист досије. А 42 посто починилаца кривичних дела су емигранти који живе на терет државе. Да ли ће праве ратне избеглице, све без разлике, платити за талас нове делин-
председника републике.
Нехумана мера
Албанци са Косова и Муслимани из Санџака, који су напустили свој завичај из страха за голи живот, могли би да се нађу у зачараном кругу после протеривања
Deutsehe Welle
Келн. — У Београду се планирано протеривање југословенских држављана схвата као део антисрпске кампање у Немачкој. Вишс организација за људска права, неколико мањих странака, па чаки Удружења српских адвоката протестовали су против ових немачких мера. Увек изнова се постављају два питања: Зашто Немачка то чини и да ли то уопште сме2 Уобичајсни одговор гласи да је Немачка увек радила на штету Србије.
У готово свим протестима у Србији и Црној Гори изражено је заједничко мишљење да се овде ради о нехуманој мери.
Међутим, власници југословенских пасоша не морају да потичу из остатка Југославије. Они могу бити Срби из Босне који су својевремено користи стари, али још увек важећи пасош. После протсривања они могу да буду мобилисани. Ко је као дезертер побегао у Немачку, њему после враћања у зељму прсти судски поступак, можда чак и 32твор. Према досадашњим проценама, око 200 хиљада мушкараца је избегло мобилизацију и побегло у иностранство, или се крије у Југославији. У остатку Југославије још нема амнестије за дезертерс.
Албанци са Косова и Муслимани из Санџака, који су напустили сној завичај из страха за голи жинот, могли би да се нађу у зачараном круту после протеривања. Наимс, делом нехумани притисак српских власти на чланове њихових породица наставља се несмањсном жестином. СУ
геноцидом.
квенције са Истока2
Срамотна журба
Заиста није битно да ли мало више или мало мање од 200.000 људи треба да буде протерано. Та немачка журба и темељност је оно што мора да изазове наше огорчење — и постиди нас
Frankfurter Rundsehau
Франкфурт. — Сада ће дакле полетети авиони претрпани истим људима, које су пре грађанског рата у бившој Југославији довезли у Немачку. Тамо, у Србији, на младе мушкарце се још увек врши притисак да учествују у убитачном рату
"против Босанаца, а српски властодршци малтре-
тирају Албанце из југословенског Косова. Чак ни немачко Министарство спољних послова у Бону у свом најновијем извештају „није одмах унапред хтело да одбаци као неверодостојне“ извештаје да су Албанци на Косову у последње време на смрт мучени. Све то не занима чистунце у Бону, Диселдорфу и другим градовима. „Напоље“, гласи гесло. Тек што је влада у Румунији, која је упућена на немачку помоћ, прихватила да аеродром у Темишвару буде транзитна станица, у Диселдорфу су под хитно изнајмљени авиони, који би — како се каже у Урсдби диселдорфског министра унутрашњих послова Херберта Шнора, који је иначе познат по свом хуманом ставу према избеглицама = што боље попуњени требало да одстране нерадо виђене госте из земље.
Страх и беда избеглица своди се на финансијски повољну попуњеност авиона: тешко да однос према људима може бити у већој мери понижавлјући. При том заиста није битно да ли мало више или мало мање од 200.000 људи треба да буде протерано из Немачке. Та немачка журба и темељпост је оно штозмора -дасивазове наше огорчење
7 и'постипинаси ~
ВРТУ
ШКОЛА И ПОЛИТИКА
БОРБА ПОНЕДЕЉАК 14. МАРТ 1994.
Контрапродуктивно упозорење
Уместо уобичајених фраза и професионалних осмеха поводом 8. марта, Дана жена, ове године је професоре Хемијско-текстилне техничке школе у Лозници изненадило неуобичајено упозорење директора са огласне табле у наставничкој канцеларији.
У упозорењу се каже да се директору „више пута“ обраћала једна група професора, „са молбом да буде заштићена од притисака једног броја професора који у наставничкој канцеларији бучно испољавају ·с своје · политичке страсти“. Овај прилог „бучно“, веровтно значи „гласно“, јер „један број професора“ заборавља да време шапутања није прошло. _
Директор се позива на Закон о средњој школи, члан 8., који забрањује политичко организовање и деловање у школи, с намером да прошири страх и да безазлене разговоре подигне на ниво политичког организовања и деловања. Даље, упозорава све колеге да ће се „повести дисциплински поступак ради заштите оних који желе нормалан рад“. Као да неко жели „ненормалан“ рад.
Циљеви и намере овог упозорења су јасни. После оправданог протеста ученика средњих школа треба се с неким разрачунати, јер је најлакше да за успешност протеста буду окривљени професори.
Упозорење је изазвало супротне ефекте у колективу, јер неидентификовани су професори који су се жалили на „бучно испољавање политичких страсти“. Они што су већ проглашени издајни-
" цима, страним плаћеницима
и снагама мрака и хаоса сумњају на оне који то нису, а ови, опет, кажу да су за све криви први, јер им је намера да унесу забуну и изазову хаос, потпомогнути спољним непријатељем. Шта је, ту је. Настало је стање неповере-
ња, ћутања и ишчекивања. Треба ли још некога да забрину · професори-доушници, да ли можда у том стилу не васпитавају и своје ученике, или је све то измишљено с неком другом намером. С
KOJOM? СРИ а
Милован Јеремић, профе«ор Лозница
ПОВОДОМ ПРОГЛАСА БЕОГРАДСКОГ ЖЕНСКОГ ЛОБИЈА
Одбијамо да нас браните
Ми избеглице из ратом захваћених простора из бивше Југославије, а тренутно настањене у Београду, одбијамо да нас бране организације попут Женског лобија Београда. Жене у црном против рата и остале сличне организације. Боравећи у Београду ово време док рат траје на нашим просторима могли смо се уверити у „добре намере“ ових организација. На све познате пропагандне трикове Алије Изетбеговића прве су се огласиле ове организације и, у свом сулудом имитирању Запада, пожуриле да осуде Срба за: педесет или шездесет хиљада силованих Муслиманки, за гнусна убиства људи који су стајали на улици Васе Мискина, за масакр на пијаци Маркале итд. Наравно, ником од-њи није
Ка
пало на памет да протестује због злочина који су се десили Србима у Босни и Хрватској. А зар их је малог Наравно да смо против рата, па ваљда га ми ипак више осећамо из разумљивих разлога. Али, исто тако за одбраку наших огњишта, гробова, а пре свега људи, на које кидишу пушком а не цвећем, како ви то замишљате. Ми, избеглице, знамо ко је кривац, јер су нам свеже успомене из времена пре њега, а и они тренуци кад је рат плануо. Дозволите да то знамо боље од вас из Београда. А то што је вама послужило као мото да станете у одбрану избеглица — беле и ружичасте свадбене торте које су пронели поред избеглица у кампу „Чарда“ у делиблату — није никакво зло које се чини избеглицама. Ми смо нормални људи и
знамо да живот тече даље и |
да људи треба и да славе, певају, жене се и радују. Срећом да је тако. Наопако да било да сад цела Србија занеми због тога што се нама де-
сило. Живот који се овде од-
вија напаја и нас снагом да истрајемо.
А то ко помаже избеглицама, оне то непогрешиво знају и виде. Престаните да скупљате политичке поене на нама.
(Следи 20 потписа жена-избеглица)
-ПОДСТАНАРСКЕ МУКЕ
Удружење за обмане
Живим као подстанар од 1974. године. Сада су сви угрожени, али ми, подстанари,
смо у најтежој ситуацији. _ -
ТГазде (а то су они који су нам отели наш кров над главом па сада издају по два стана, а имају и кућу) не признају никакве минимал-
не зараде, већ траже по 100 и |
више марака месечно за ки-
рију. У Београду је отприлике
пре две године основано уд- |
ружење подстанара са седиштем у хотелу „Шумади-
ја“, чији сам и ја био члан.
Наиме, удружење је и било то док нека господа нису, кријући се иза имена тог удружења, себи обезбедила кров над главом. Сви који су били у руководству овог удружења обили су бесправно станове на Чукаричкој падини и у Миријеву и, захваљу-
јући удружењу, легализова-_
ли те станове. То су господин Перић, госпођа Лакић, господин потпреседник (чије
име не знам), Kao H госпођа Е
благајница удружења. Када је откривено да сек-
ретар троши новац улруже- -
ња за своје потребе, председник ју је најурио, а седиште удружења је премештено, али нико не зна где. Ни до данас их нисам пронашао у Београду. Дошао сам до под-
атака да је ово удружење до-
било нека надзиђивања од општине Звездара, али она су дата „Станкому“, да зида по тржишној цени, а не за подстанаре. ~
| : |M !
i i. 1 | 1 i i
5 Skaraar aa Sak
заната
(о т о
за па TI"
МГ
от ~“ -0y YO iii a
Бе
Очекивао сам да ће неко сл из руководства овог удруже--5у ња да се огласи у јавности у како би ми, чланови, бар саз-=—+7 нали где се крије. Али, свео: говори да је и ово удружење ел смишљено да се обману љу--ча ДИ. Дејан Манојловић Пи
Жарково, Београд до
МУ о и MWGNMALVLi i