Težak, 15. 10. 1930., S. 9

— 713 —

бројитн у богатије крајеве света, а наш народ међу културно заосталије народе, наравно уколико се то односи на културу у раду. Али, благодарећи нашем природном богаству, код нас се живи прилично добро, а у ранија времена живело се још и много боље, управо одлично. Иознате су још свима нама лепе успомене о златној Србијици, свега пуној као у кошници. Наш народ је раније умео да доведе у добар склад своје потребе с природним богаством своје земље, и зато се живело врло добро. Данас је друкчије. Срећа нам је вратила слободу нашег целокупног народа. Изграђујемо и уређујемо државу велику, и трудимо се да она буде достојна и равна културним државама запада. Примили смо од културних народа и многе лепе и добре ствари бољег живота, прехране, одевања, образовања и уживања, и нарочито трудимо се да децу своју одгајимо боље него што смо ми били одгајени. Све је то лепо и потребно, али све то стаје много новаца, стаје више, него што ми досадашњим својим начином рада можемо да привредимо. Пореметио се онај добар склад, који је раније постојао између нашег привређивања и наших потреба. Живимо с дефицитом. Наш сељак сачињава око осамдесет процената нашег народа. Ноеговим рукама поверена је наша земља, да нам својим радом из ње створи највећи део наших потреба. Нзегове невеште руке све мање стижу да добро у успешно извршују ову огромну задаћу. Није данас више доста оно, што је било сматрано као о биље у златној Србијици, јер су све потребе. и његове, и државне, данас много веће. Данас се тражи много више, и природа са својим обиљем богаства стоји ту, спремна да нам све да, али не бесилатно. Она од нас захтева свеснога рада и много труда, па да позлати дело руку наших. А ми то још не можемо да извршимо, не зато што нећемо, већ што не умемо. Мислим да нећу претерати ако тврдим, да су бар педесет процената наших сељака данас још неписмени у пуном Схмису те речи, а деведесетдевет проце-