20. oktobar
„.
_ вика:
А МАТУРА
а ти
Београдско драмско позориште
и. 2. к % . -
А
ИАЕА
живот |
извело је као четврту премијеру у овој
сезони једну од најпоетичнијих и највед ријих Шекспирових комада „Како вам
драго» у режији др. Марка Фотеза,
Улоге у овом комаду подељене су углавном млађим глумцима да им се пружи већа могућност студија и напредовања, Розалинду, Кћи прогнаног вој-
воде, играју у алтернацији Бранка Пантелић и Олга Ивановић, Силију играју Добрила Костић и Татјана Лукјанова.
У алтернацији
"Орланда тумаче Милан
Пузић и Предраг Тасовац. У осталим улогама наступају Теја Тадић, Милорад Волић, Бранко Јовановић, Милан 'Живко вић Миодраг Наумовић, Бранко Ђорђевић, Соња Тишански, Јелена Нешић и други.
Богате костиме израдили су, по скицама Саве Рајковића, Никола Јели-
чић, Љуба Петровић, и Илинка Кузмић,
На слици Бранка Пантелић (Розалинда) и Добрила Костић (Силија).
> ТОГ Иг 2600 КИ (р« и Традском позориииј мушака.
67) АДОВОЉАВАЈУЋИ велику ) потребу наше деце за културном разонодом, Град= ско позориште лутака је са својим скромним средствима у досадашњим претставама, а нарочито у „Пинокиу“, поставило у први план васпитни моменат, „Пинокио“ је то најизразитије показао, јер је у овој претставни недвосмислено наглашена разлика између тешког, ропског и слободног живота и, вероватно, зато је и 'дошао на репертоар.
У остварењу ове Колодијеве приче, која је по А. Толстојевој обради снимљена за филм („Златан кључић“). Позориште лутака је уложило много напора. Оно је, свакако, и успело да, у целини изведе претставу која је занимљивија, садржајнија и са више васпитних елемената него досадашње, Ансамбл је успео да заокупи пажњу наших најмлађих око Пинокиа, више него око Црвенкапе и Пасторке из „Два“ наест месеци“, јер се Џинокио 60– ри не само за себе, као што је то случај са Пасторком и Црвенкапом, већ и за своје другове. Због тога су дечје симпатије за Пинокиа отвореније, бучније и борбеније,
Концепција режије Милана Поповића ишла је за тим да догађаје што више приближи деци наше стварности, па је дописана девета слика, у којој је оригинално нађен оптимистички епилог комада. Пинокио, кога је Тата-Карло направио од дрвета, требало је да по концепцији режије претставља јединог слободног претставника некадашњег царства лутака за разлику од осталих лутака у комаду, које терорише и експлоатише њихов газда Карабас Барабас. Пинокио, уствари, и ослобађа своје другове од Карабаса Барабаса и захваљујући златном кључићу одводи их у слободни живот. Тај однос између Пинокиа и осталих лутака, међутим, није довољно подвучен, ма да се лутке јасно разликују од осталих лица У комаду, Која играју глумци.
Од глумаца су се истакли Душан Вујатовић и Небојша Тиосављевић. Нешто слабији и неуверљивији био је пролог, у коме Тата-Карло објашњава дечаку како је направио Пинокиа. Вујатовић, који игра ТатаКарла, по мало је певао говорни текст, вероватно зато јер је намењен деци. То схватање да деци не треба говорити обичним животним
| језиком није туђе ни другим глум-
цима у Градском позоришту лутака. Један од недостатака у оживља-
вању лутака, који се на овој претстави испољио не мање него на ранијим претставама, је држање лутака док слушају кад једна од њих говори. Наиме, у дијалогу две лутке тек се по смислу текста и раније уоченом карактеру њиховом наслу“ ћује која од њих говори. До ове забуне долази отуда, што и једна и друга лутка у исто време праве исте гестове главом и рукама. А како је гест у Позоришту лутака често илустрација говорног текста и помоћно средство да се нагласи ко говори, треба га врло осетљиво употребљавати, ако се већ не може фином диференцијацијом да изрази реакција оног ко слуша на оно што се говори.
Посебну пажњу требало би посветити музици. Музика у „Пинокиу“ (безлична је, безживотна и конвенционална. Ње и онако нема много, тако да се очекује нека специјална потреба за њом тако где се појављује. Међутим, у овом комаду могло се певати на више места, а могло се певати и само на крају, када је требало подвући одушевљење срећних лутака. Овако, ни једно ни друго, она је још мање оправдана. Пинокиа успешно оживљава Бранка Биро, Пјероа Олга Вујић, Малвину Љубица Радовић, а од живих глумаца Дуремара Тихомир Плесковић, крчмара Милан Милићевић и дечака Душанка Радовић.
Декор, костиме и лутке израдила је Мирјана Јанковић, а техничке радове извео Радомир Анђелковић.
МАЛИ РЕЧНИК
Антибарбарус реч грчког порекла је књига која учи избегавању грубих језичних погрешака, такозване барбаризме или варваризме. Истовремено, ·то је и језични чистунац, противник. употребе страних речи, антиварварус.
Антика латинска реч обележава културу и филозофију класичне старине, уметност и васпитни идеал старих класичних народа Грка и Римљана. Антика је и предмет старе уметности, а У преносном смислу значи и уметничку реткост. Р
Антипод реч грчког порекла обележава човека. који у односу према неком другом претставља његову сушту супротност. Антипод је и противник и су“ парник, док у географском смислу показује оног који живи на супротној тачци пречника земље.
Антисепса грчкареч медицинског значења обележава уништавање клица које изазивају труљење и то помоћу хемиских и физичких средстава.
»Југословенск
+
а проза«
(Издање Савеза књижевника Југославије, Београд 1949)
“у диздању Савеза књижевника Југославије изишла је анто-
логија наше уметничке про-_
зе, или, тачније речено, ан-
тологија уметничке приповетке, која захвата од приповедача Митрова Љубише и Франа Левстика па све до најновијих, савремених новелиста. Уредници тог (имена њихова нису наведена) кажу у предговору да су настојали да из нашег књижевног наслеђа и савременог стваралаштва у уметнилкој прози изаберу оно „што је најкарактеристичније и најсадржајније и уметнички најцеловитије". Као мерило при избору приповедака служило им је оно „где је живот наших народа избијао најизразитије у књижевној обради, где је писац захватио уметничком књижевношћу стварност свога доба и.притом најпуније испунио своју књижевну индивидуалност.' Но поред тих уметничких квалитета, при избору су одлучивали и други моменти — у првом реду, проблематика коју писац обрађује и решава, и начин на који он то чини: да ли у складу или у нескладу с напредним друштвеним тежњама свога времена, Друштвено назадни, реакционарни писци прилазе обради књижевне грађе као говорници и идеолози своје друштвене класе, која има израбљивачки, експлоататорски однос према потлаченим друштвеним слојевима. Јасно је да се такви писци непријатељски односе према друштвеном напретку, па и у свом стварању одабиру такве чињенице из живота којима искривљују целокупну слику стварности, слику друштвеног збивања, не дају оно што је битно и карактеристично, као што то чине прави реалистички писци. Зато овај зборник почиње с реалистичким приповедачима, а не с романтичарима (као што су, рецимо, Б. Атанацковић, Поповић Шапчанин, од Словенаца Стритар); код њих уметничко дело не одговара датој стварности. У овом зборнику нема, дакако, ни модернистичких декадената, јер су њихови прозни радови значили „манифестацију морбидности" или су били бежање од стварности. На основу свега тога видимо да је намера уредника овог зборника да његовом садржином утичу васпитно на напредног читаоца; да га упознају с најважнијим и најбољим првизводима књижевног наслеђа у области уметничке приповетке, да му подигну тиме културу и стваралачки дух;
Зборник „Југословенска проза" досада је највећи наш зборник-антолотија уметничке приповетке. У њега су ушли српски, хрватски и словеначки приповедачи; македонских приповедача још нема. У зборник је ушло четрдесет писаца, сваки с по једном приповетком, само што је код Цанкара учињен изузетак те су унесене три мање ствари. Због оволико великог броја писаца, и великог временског периода који је обухваћен, и поред тога што је обим књиге врло велик (преко седам стотина страна), нису унесене увек најбоље ствари већих размера. Због тога разлога није унесен ниједан прозни рад Јакова Игњатовића, јер „се није хтело прибегавати одломцима". Тако кажу уредници; међутим, код Анта Ковачића отступили су од тог начела и дали један одломак из романа „У регистратури": „Дјетињство Ивице Кичмановића", што је свакако правилное, јер су то најлепше странице Ковачићеве. Само је онда требало и од Игњатовића дати један заокружен одломак, рецимо из „Вечитог младожење" или „Васе Решпекта", или дати приповетку „Појета и адвокат", која спада у најбоље и најсоцијалније ствари које је написао Игњатовић, а мања је од Сремчева „Кир—Гераса", који је ушао у зборник. Овде бисмо могли рећи да се осећа недостатак и неких наших других добрих реалистичких писаца, као што су Светозар Ћоровић, Венцеслав Новак, Ђура Јакшић, а од савремених, мислим да је трбало наћи места за Исидору Секулић, Миливоја Ристића, 'БихаљиМерина и неке друге.
КАКО
~ % ма вам тако код нас подоста глагола и њихових различних облиА ка које неједнако употребљавамо у говору и у-писму. Доста има неуједначености у језику. Неко би помислио да јето чудновато неприродно. Уствари — то је сасвим природно: језик је жив, управо као сваки жив створ, па се развија, богати, цвета. сазрева, а _ петом може да наступи и криза, да вене, слаби, па и да изумре. Што и у срп· ском језику има за исти смисад или за исти појам понекад и по два или три ' облика исте речи, то само показује да је борба између различних облика: неки су се утврдили у књижевном језику, ' неки су покрајински, неки су нови, нежи опет старији и сл.И као да се сваки ' са своје стране упиње да победи, да стекне право грађанства, да овлада чак, да он сам остане у књижевном језику. ако се језик одиста и подмлађује, освежава, окрепљује. Свака нова реч умесена из покрајинског говора само богати књижевни језик, ако је реч по свим правилима унутрашњег живота јењегова живота, његових Закона, њетове природе... |
Али, с друте стране, има и застрањивања. Дешава се да људи без развијеног
· језичког осећања уносе и многе речи и многе облике који не могу ићи у књи-
' зжевни језик, Није то професорско чистунство, не стоје томе на путу профе-
| сори као неки заклети непријатељи 06' нављања језика, него свему томе стоји насупрот дубоко језичко осећање свих који знају и осећају свој језик. То је оно што се ви, в професори српског језика, потом, имају да то спроводе, да се свуда боре против тих неправилности, неприродности, извештачености.. Јер, знате, има вам тако и школованих људи који желе да некако и језиком својим буду не као стали свет; да буду нови, чудновати извештачени, неприродни. Они мисле да је довољно само нешто преокренути, да не буде као код осталог нормалног света, па ће бити добро, И тако трче, да тако кажем, за свим што је ново. А, познато је, треба
видети да ли је ново и добро, да ли је то у сагласности с основима језика, с језичким осећањем, с језичким законима који владају код свих који привилно говоре.
Ето, често ћемо чути да се мешају три глаголска облика: они уму, они умеју, они умију. И многи који су прошли и нешто школе често у томе греше, Не знају — па то ти је! А кад би мало размислили, могли би се и сетити. Није то баш тако тешко.
— Па, разуме се, професору језика није тешко. Можда је њему и сасвим лако. А кад је још професор српског језика, — природно је да ће за њега то све бити сасвим просто и јасно. Разумем: њему изгледа и смешно, и ружно. и недопуштено кад неко треши у језику. Али шта ћемо ми! Шта да радимо ми који нисмо учили никакве школе или који су само нешто мало училит! — Тако би рекао многи од оних којима ово и пишем.
= Е, кад је тако, мој пријатељу, да и то објаснимо. — Видите, — различно се говори. Од три наведена облика правилна су два. Сетите се: Црногорци, Херцеговци и многи други кажу: ја умијем. ти умијеш, он умије, ви умијете, они умију. И то је правилно. Али — правилно само за оне који говоре јекавски, тј). који кажу дијете, лијеп, млијеко, мјера тјерам, сјеме, бијел, прије и сл. Али ни они не смеју мијешати: лепо дијете, ретко сјеме, бијел снег и сл. То
· је груба гретука! Ако сте 'ековап. гово-_
рити јекавски; ако сте екавац, говорите екавски! Никаква мешања не сме
. бити,
Облик они уму није добар. Ми екавски кажемо: дете, млеко, мера терам, семе, бео, пре и сл. Тако и овај глагол кажемо ја умем, ти умеш, он уме, ми умемо, ви умете они умеју. Значи — и други је пример правилан! — Облик они уму настао је некаквим подражавањем, Сличност вам игра важну улогу У животу. Ето, и у језику има поста облика који настају полражавањем. То вам је као чека мода: један облик утиче на други, један се изграђује према
ти – ОНИ УМУ, ОНИ УМЕЈУ, ОНИ УМИЈУ2
другом и сл, Тако.некако као код кроЈача (боље: код кројачица, јер друтарице боље пазе на моду!), код столара и у многим другим занатима. Свуда се тежи новоме, али се гледа и да се подражава што је ново а добро или лепо, а понекад и што не ваљж Тако је настао и облик сени уму рецимо према облику: ја узмем — ја умем, ти узмеш — ти. умеш, он узме — он уме, ми узмемо — ми умемо, ви узмете — ви умете, они узму — они уму. Али ти глаголи и ти њихови облици нису ни по чему сродни да тако утичу један на други. Нема ту права онај који би помислио да се овде може правдати тиме што 'облици личе! То су два сасвим различна типа глатола! Ето, сетите се је-
кавског они умију! Он не личи облику“
они узму! Запажамо да у јекавском У овим облицимз имамо ] (умијем...), па се тога треба и сетити ако се баш колебамо. Ту је, дакле, био један стари тлас који је у јекавском оставио дубљег трага. У екавском пак имамо само они умеју. — Тако исто од глагола смети имамо: они смеју (не: они смуђ, Јекавац би рекао: они смију,
Оваквих глагола нема тешко запамтити да је у екавском правилно само: ја смем, ја умем — они смеју, они умеју, а у јекавеском: ја смијем, ја умијем — они смију, они умију, Разуме се, има и других облика од ових глагола у којим се греши. Тако треба пазити: један глаголски облик (у школи га зовемо глаголски прилог садеашњи) гласи: смејући, умејући (екавски) или смијући, умијући (јекавски). Јекавап Ке запазити да је смијући обликом једнако облику глагола емијати се, а екавац ће исто тако опазити да је облик смејући сличан облику. смејати се. Али нека се не чуде! Разлика је у изговору. А ко то не запажа тако лако, нека зна да је глатол смејати се, односно смијати се састављен од глатола и замениле се лок у лрутом случају не ма та заменице. Па и значење им је тако различно, да се лако запажа по смислу, из реченице...
Ел.
зборника _
РВИ много и није
Од наших старијих реалистичких писаца ушли су у зборник Љубиша, Глишић, Лазаревић (с приповетком „У добри час хајдуци"; није ли му боља и најбоља „Све ће то народ позлатити"), _ Матавуљ, _ Сремац, Станковић, Кочић, Домановић, Ковачић, Козарац, Шимуновић, Левстик, Јурчич, 'Тавчар, Керсник, Финжгар. Добро је што смо сада добили превод Јурчичева „Суседова сина" и још неколико нових превода са словеначког; тиме се проширило наше познавање словеначке прозе. Преводи су, углавном, без поређивања, добри, само је језик покаткад некако тврд недовољно течан, дијалози као књишки; преводиоци нису назначени, незнано зашто. На крају књиге налазе се "белешке о писцима с најнужнијим подацима; није ли се ту могао дати стварни коментар и објашњења уз текст у књизи — Поводом наших старијих реалистичких писаца, 0купљених у овој књизи, може се констатовати како они необично тачно и осетљиво бележе фазе нашег економског и друштвенот развитка. Мањевише свуда, они приказују средину Х1Х века, онај почетни стадиј развитка капитализма у нашим земљама — период тзв. првобитне акумулације капитала. То нагомилавање врши се, штоно кажу, шаком и капом, при чему се сред-
ства не бирају: варка и превара У.
трговини, каишарске камате, немилосрдна експлоатација слугу, надничара, шегрта и калфи итд. Како на то реагују наши писци На којој су они страни у тој оштрој класној
борбит Како реагира њихова књи-
жевничка савест Може се рећи, на основу приповедака у овој књизи, а и иначе, на основу других њихових дела, да су наши реалисти одиста били критички реалисти, те су нештедимице житосали каишаре, зеленаше, експлоататоре, и редовно се налазили на страни потлачених, искоришћаваних и угњетаваних, тј. на страни широких народних маса;
њим Јеленко, млађи син. Маринко, је помицао ногу за иловачу, ногама. ноћи, ном тежином у'зглобове и Маринко је жељно мислио
Умор.
на сан и
присјетио, за њим,
==
= Идеш ли, сине,..7 Хај), благо своме Маринку!...
Тада би му глас постајао старачки тих, благ без оног уобичајеног опорног нагласка који је својствен горштацима. Маринко ја волио Јеленка више него осталу дјецу, али то ничим није показивао. Почесто се издирао на њега, као и на сву осталу дјечурлију пеовао, грдио га, тањао по њивама, понекад ошинуо брезовим прутем по голој стражњици, али му то све није сметало да га међу свијетом
звијезде кује.
— Ехе брацо, ако га бог поживи биће бољи од бабе!
Јеленко је тапкао за оцем, бришући нос рукавом од туњице и сваки се час гласно ушмркујући. Босим ногама је поклизивао се, скакао преко баруштина и
тазио по блату, ситним,
земље, остављајући мастан траг.
=>
бично великим и значајним догађајем, пред његовим дотадашњим животом отв
тада неслућене путове и видике...
ЈАШИ
на клупама, затекли су је препу
на прљави, излизани зид
се ради.
из ћошка. Нико се није смијао.
Маринко се зачас тргну, мирен бујицом гласова, дугачку потку мисли,
свјетлу чаџавице!,..
седам омладинаца!... Е...
толубица!...
петљај!.,
||
топле фуруне, бројећи кораке и погађај У село. „Дохватили смо се Врбнице, још само да је прејахати Гребен и ето нас за цигар духама У Вучајку..."': тјешио се Маринко, пипајући слободном руком по искислим чакширама тражећи дрвену дуван-кутију. Тек понекад би на окрећући главу ободрио сина, који је тапкао
малим очима пратио кретање очевих опанака, су час приањали уз разблаћену земљу, а час се одвајали од Он зачудо, није осјећао умор. Његове мисли су биле заузете једним, за њега нео-
а
+. Синоћ, кад су враћајући се са пазара, уморни и искисли, отац и син НЕ у сеоску читаоницу да пренове : људи као на сијелу. Соба је била задимљена, полутамна, свјетло чађаве лампе застирао ја зид младића што су стајали око стола и гласно се надвикивали. Дрвене клупе уз зидове биле су препуне. У ћошковима и буџацима кикотале су се дјевојке и сеоски момци.
Маринко је чучнуо у један ћошак, зобницу и ставио је пред еебе, „на очи", наслонио се леђима натенане савио цигару. је стао уз оца и кријући се у мраку знатижељно гледао шта
— Другови; тишина! — дерао се из свега гласа један пјегави младић забацујући косу и Уударајући шаком по о — Лакше, пјегане! — потемјешљиво је побацивао неко
као пробуђен из сна, узнеали час затим, настави да испреда лутајући мисаоним очима стрњиштем
у Е КИНЕ тело Лар ови Свега шеснаест!... _даје тридесет омладинаца и омладинки. Еј, брајане, то је чета! А ваше. село, двадесет кућа и свега
Пјегави младић се издирао на неког грбавог дебељка што је промукло кроз нос пјевао: Птица сам, птица мала,
= Другови мир! Тишина већ једном! 8 Хруга смјена се вратилафф пет ударника, а ти се не
у томе и јесте њихова друштвена напредност. Исувише је добро познат случај Глишића, следбеника Марковића, писца „Главе шећера". Но такав је, у основи, и став конзервативца С. Сремца, који у сликању грчког трговца кир-Гераса не штеди боја да га верно наслика, иако то чини с извесном симпатијом. Такав је, примера ради, и Јурчичев „Суседов син", где је показана победа сиромашног. сељака над сеоским _ богаташем. Код Јурчича, Станковића (прича „У ноћи") и неких других писаца социјални проблем везан је уз тему љубави двоје младих људи који припадају различним друштвеним слојевима богаташима и сиромашнима. Наравно, социјална проблематика наше реалистичке приповетке богата је, сложена и разноврсна, те се не може исцрпсти у једном кратком чланку.
Извезтан број приповедака У књизи има тематику из Првог светскот рата. Ту се нарочито истиче Крлежина прича „Битка код Бистрице Лесне", па Кикићеве „Згоде о насушном хлебу", а донекле ту спада и „Граната“ Франца Бевка. То је оштар протест наше књижевности против империјалистичког рата, против убијања; то је оштар протест против оних који у ратној позадини искоришћују глад немоћних жена и деце за своје гадне и себичне интересе. Ту исту глад с незапосленошћу наследило је по ратно доба, оно које је настало после првог рата. Доба је то још јачег заоштравања класних супротности између ратних добитника И ситног човека, свакојако оштећеног и осакаћеног у рату.
Приповедачко дело наших пи-
саца — А. Цесарца, И. Ковачића, Н. Симића и др. — даје оштру оптужбу владајућег друштвеног поретка, а у исто време показује борбено. критички однос тих писаца
вучедолског
убрадачу опанцима и пиштала — под
за градњу
као да се бригадиста,
хвали и у не знам.
који
ја говорио:
рани гуњац.
који је изненадно, орио широке и до
радимо на тунелу,
скинуо с рамена
Јеленко великом бургиј
Поздравићеш
ја њему;
како говори.
своје плаће".
ИВАНКА НА АРА ми
— Мислиш то је халва!...
Ја сам лично био на Мајевици! . 01...
Најзад гласови се стишаше. Младићи се одмакоше од стола посједаше по клупама, вор. Све се очи у један мах приковаше на омањој здепастој = грилици сеоске дјевојке, што је заузела мјесто код стола и = отпочела говор. Јеленко је трепћући гледао у њену жућкасту изрезану по крајевима и црне немирно скакутале по полумрачној собици, с лца на лице. „Иста к'о моја сестра Радојка, а како је само паметна!" помисли Јеленко једва гутајући таласе ријечи, што су се излијевалав из уста говорнице. из дријемежа, наћуливши руком ухо да боље чује. Глас је парао зраком, сјекао оштро, као ножем.
— Ето, другови и другарице, У томе лежи све. Нашим рукама — она при том показа жуљевите дланове — Ми градимо себи и своме народу бољи живот. Само наша села су Омладинске пруге дала у ове двије од којих су се 17 вратили као ударници. Многи нису знали читати и писати, данас знају, многи су тамо научили разне занате и они данас зарађују себи хљеб, Они су својим радом користили и нашој земљи и самима уно други људи. Ено, Манојлов син, к не може препознати. Ради као мајстор, зида куће, издржава мајку и троје нејачи. Ми смо се научили радити, ми знамо да се радом постиже све, а ви се ту ускокодакали: тешко јете није халва и шта ти ја све
су, брате, данас потп Ранко, данас га човје
— Их, их — ишчуђава се Маринко, скидајући тријеском блато с опанака, ма чија је пас јој кују, кад је 'вако учевна и врсна. Говори ко бабица! Ах... ах. А мојз Радојка, куку мавка од пећи се не одмиче.
Јеленко обори поглед к земљи. низ тијело. Осјећао је потребу да говори, да одушевљено плешће, да радосно узвикује, као кад је сам код оваца. Е-
Кад је другарица у жутој убрадачи на крају позвала = омладину да се уписује у радну бригаду, Јеленко неодлучно приђе к столу, страшљиво погледајући у оца који је дријемао у ћошку. Ријешио се да са осталим омладинцима оде на градњу пруге и не питајући оца. Глас му је подрхтавао док
— Јеленко Зимњак, син Маринков из Вучјег рођен — не знам — знаћу..,
Збуњено је гледао у руку омладинца што је вукао перо по хартији. Крв му се пела у главу, муцао је.
— шта се плашиш7 — благо је рекла другарица у жуто; убрадачи са материнским призвуком у гласу.
— Не плашим...
Јеленко обори поглед к земљи. потлед на своме лицу. Она је тренутак гледала у његово мршаво, дјечачко лице,
Валови стида колали су Јеленковом душом. Зачас с поколебао, хтио је побећи оцу у кут и сит се исплакати. Али од срамоте то није учинио. Стајао је као прикован на = једном мјесту, не знајући шта да ради са рукама. Осјећао је = зној како се циједи низ леђа.
— Добићеш одијело и ципеле! — рекао је онај пјетави, што се малочас бјесомучно дерао.
— ... Јес', рекао је баш: „Добићеш одијело и ципеле!" Јеленко изрече гласно мисао, што га је цијело вријеме коп. кала, заборавивши да нијв сам. Маринко као ошинут застаде, аогледавши искосице у сина.
— Какве ципеле7 Шта ту брбљаш. Боље ти је осекни се!
— Ништа, ја 'нако!
— 'Нако, 'нако — разгоропади се Маринко, љут на самог = себе и на читав свијет. Ако те опаучим овом тољежурином, == биће ти вала ципеле и одијело, магарчино. =
Јеленку засјаше сузе у очима. У грлу га опече горчина. =
„Нека, видећемо ко је магарчина. Ја ћу ноћаске да= утекнем, па нека буде штабило. Бели! Тамо ћу научити да = пишем и читам и море бити какав занат. Ти не знаш ништа 2 друго него тући, млатити, као говече". =
Сваки са својим мислима приспјеше у село. Вучји до= ја дријемао у магли, говеда су чупкала траву по стрњиштима, 2 волови мукло рикали,
Јеленко је био чврсто ријешен.
' Кроз непуна два мјесеца мали Јеленко Зимњак претла= шем је први пут за ударника. Тих дана је стари Маринко, на своју радост добио прво писмо од сина. Дуго га је пре- = вртао у рукама, миловао рукама и погледом, = и тек онда однио у Одбор да му прочитају. =
„Драги Маринко и свиколици! = Овамо нам не море бити боље. Једемо до миле воље, 2 т рада. Нико бе ма нев не поист а од ово 8 е на нас не из = колико мореш и то 0, дире каокод куће, Редиш завршио овдје течај добрим успјехом, а са
д срца. Ја сам баш ових дана, мој ћакане, =
за неписмене, како се то ве. да идем нак курс за минера, да бушим = ом тунел. Не знам како ћу ти казати — пред= читавом бригадом прогласили су ме за ударника, а ударник = је најбољи радник. Плакао сам од радости, и мило ми је што = ћете се и ви обрадовати. Је ли крава у животут Ни за живу Ја док се не вратим, ти се побрини и жкри шталу да сијено не кисне,
главу је не продаји, са кумом Обрадом на
њак из Вучјег Дола",
Мерик Ба ЕоР сил
ко Зимњак пењући се уз брдо кући сит се исп 0
вучедолске поткућнице. Јеленко је трљао сањиве очи, знати- Сутра 6 то би у а
жељно гледања У панк Је трљао сањиве очи, знати. дан је већ сво село знало за новост. Маринко би,
ног узбуђења,
као О РУА у Ра додао: у = мој се срећо прочуо У свијету. И писм ше, = Један промукао глас надвикивао је остале: у.,. и шта ти ја све Зе не бвам. Вели и за тебе отари овамо 2 питају, баш тако каже...! Ехе, шта је моја памет и сој, Вика'
»Дијете, у свијет, и тражи срећу". Маринко је то поносом, да је сам био чврсто увјерен да је све тако бил Некако пред крај новембра добио че од сина пет сто-
тина динара и кратко писамце. 8) „Сврштио сам за минера и ево ти шаљем нешто пара 0
према класном сукобу. У томе смислу нека друга прича Цесарчева (као, рецимо, „Случај колп Ферића" или „Шкрињаркин ванбрачне дјеце") показале би 7 још боље него кратка сатиричн а прича „Дивљи коштањ". Ито
ми се чини да би и Назор био боље | заступљен неком другом причом рецимо, „Водом", него што је „Продиком на мору", јер је у „Води“ у друштвена проблематика јаче устакнута. Како је и у предговору речено, значајно место у овом зборнику заузимају прилози писаца о народноослободилачкој борби наших народа, приказ одраза борбе и народне револуције на карактер наших људи, приказ дубоких промена наста. лих у животу појединаца и читавор народа под дејством борбе и револуције. Тематику из наше народноослободилачке борбе има неколико приповедака, међу којима се истучу Ј. Поповића о Бори Кечићу, „Записи о смрти Петра Арбутине" од Ј. Хорвата, „Мајка Миља" Б. Ћопића, Ј. Козака „Земља" и др: То су документи пожртвоване борбе најших народа против фашистичких угњетача, уметнички документи б животу и делима најбољих синова наших народа, то је оно што је ], Поповић назвао „истинитим легендама". На томе се зборник и завршава. Нема ту, дакле, уметничког приказа обнове и социјалистичке изградње наше земље после тешких година рвања с надмоћним свирепим кепријатељем, нема одраза > ног пожртвованог елана и напора наших људи који су похитали да залече ране рата и помогну и уче ствују у извођењу преображаја нашег села и града у правцу социјалистичке изградње. Напори наших трудбеничких маса добиће свакако и у књижевности свој достојан уметнички израз. У овом зборнику тога још нема, али ће њиме бити испуњени будући зборници наше уметничке прозе, и приповетке, и поезије.
Узет у целини, зборник „Јутословенска проза“ богат је документ о снази нашег уметничког стварања у области прозне књижевности, те и његово састављање и издавање значи позитиван допринос нашој
књижевној данашњици.
ПАРАНА МАМА ТААМАМААМАМААРАААААМНАМАМАМММАМРАРМММАНМАРМАРИМАММАМОММИМАУМИА пи
(16647
1 Џ М
ВИЦОМ излокандг и муљем насутот путељка, што се уокруг успињао ка закровитом сеоцету Вучјем Долу, шибан прохладним септембарским вјетром, који је на махове просипао капљице
кише вукао се Маринко Зимњак, а у корак за дуговрати мршуљави дјечачић, Маринков најсувкаст, погрбљен старчић, шепав у десну ногу и мало накрив, заморен дугим пјешачењем једва ногом тарући расквашеним лепљиву земљу, што је гњецала који се још од синоћ, послије непроспаване таложио у тијелу, кочио је покрете ногу, капао оловсклапао нажуљане очне капке. сламно лежиште код ући кад ће приспјети
АВАРИ
— у буџацима престаде разго-
живахне очи, што су
Чак се и стари Маринко прену
смјене 167
себи. То
Осјећао је њезин
Дола..
'нако!.. Осјећао је њезин прљаве руке, босе
ноге, изде-
2
= = = =
оросио сузама =
али ништа љешнше
=
, са врло=
ију ко успита, твој син Јеленко Зим-
ганућа и поноса стари
АЛАНА
причао са таквом увјерљивошћу
2:
=
Ристе Трифковић
= '
| ' Г |
|
у“