Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

ПРИЛОЗИ

КОЛЕКТИВНА АДОПЦИЈА

Наше позитивно право, као и остала савремена права, познаје само индивидуално усвојење. Међутим у ранијим временима постонало je и усвојење читавих колектива. Дешавало се да једна организована трупа, племе или братство, прими у себе другу неку трупу, адоптира je. Познато je колику je улогу играло усвојеше као правки инструмент при проширивању примитивних крвних заједница и при прелажењу крвних заједница у територијалне заједнице. Taj процес je одавно обављен. Међутим код нас се налазе још свежи и интересантни трагови тога процеса. Ми се нећемо бавити питањима која су у вези са тим. Ми ћемо се ограничити да скупимо неколико факата, од којих неки још ' нису били објављени, a који могу бити од интереса за историчаре права и за социологе. Случајеви да једно племе или братство усвоји читано братство или породицу, и на тај начин изједначи у свему чланове усвојене трупе са својим члановима, и сматра их за свој саставни део, нису били ретки код нас до недавна. Нарочито je интересантан случај адопције Мадежана у Бјелопавлићима. У селу Мадежима су живела три досељена братства: Прашчевићи, Вечковићи и Маликовићи. Два племенска огранка - колена, Петрушиновићи и Павковићи, нису Мадежанима давали део у неке комуне, пошто ce они нису чврсто држали ни уз једне ни уз друге. Због оскудице радне земље, Мадежани су били упућени готово искључиво на сточарство, па су без пашних површина тешко живели. Сва њихова настојања да добију право коришћеша неких планина остала су без резултата. Због тога они 1872 године покрену парницу код началства Бјелопавлићског, тражећи да их или Петрушиновићи или Павковићи пусте у своје комуне. Началство je расправило овај спор септембра месеца 1872. У архиву Балтазара Богишића у Цавтату налази се препис извода из записника началства Бјелопавлићског за 1872 годину под бр. 100 од 15 септембра, који гласи: „Давија између Пет(р)ушиновића и Павковића с’мадежанима око комуна поврх доње планине. „Мадежала говоре ми смо дошли да стоимо умадеже има толико година, а висте Петушиновићи и Павковићи подије-