Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

232

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

овоме. Потом се задржава на учешу о пролетерској држави и одумирању државе и права. Најзад расправља о односу између науке и политике у марксистичком учешу о држави и праву. Утврђује се да марксизам претставља мешање политике и науке и уздизаше политике на висину науке. Томе je додато расдрављаше питаша да ли могу постојати противречности, како то учи дијалектика. Остали одељци књиге су много краћи. Келзен укратко износи основне црте појединих писаца, подвлачећи њихове специфичности. Код Лешина, он истине његову револуционарност и његово учеше о буржоаском карактеру социјалистичке државе и права, иако нема буржоазије, у чему яалази противречност. Код Стучке истине његов покушај да право не схвати као систем норми већ као систем друштвених односа који одговара интересима владајуће класе и који je заштићен организованом снагом те класе. Он сматра да се тиме право изједначује с друштвом, а ово, опет, с економијом. Пошто Стучка тврди да je и совјетско право такође класно право и да ту пролетариат влада над буржоазијом, Келзен сматра да ту постоји противречност, јер, ако нема више ексдлоатације, онда нема ни класа, па ни пролетариата ни буржоазије, Држећи се марксистичког схватања права као класне појаве, a хотећи да совјетском праву даду такође класни карактер, совјетски теоретичари нужно морају тврдити да у совјетском друштву постоје класе, иако оне, опет по учешу марксизма о експлоатацији, уствари не постоје. Код Рајснера, напротив, Келзен истине шегову нормативну дефиницију права као система правила о понашашу, различитог од система друштвених односа, као и шегову тврдшу, од које je, додуше, касније одустао, да he и у комунистичком друштву достојати право. За Пашуканиса, међутим, кога сматра најзначајнијим совјетским теоретичарем, по Келзену карактеристггчно je поновно изједначаваше права и економије и тврдша да право у правом смислу речи може да постоји само у капиталистичком друштву, тј. у друштву робне производше. Пашуканис je оштар противник сваког нормативистичког схваташа права, а нарочито Келзенове чисте правке теорије. Келзен, пак, налази додирне тачке између своје теорије и марксистичке критике буржоаског права. Сличност између ших састоји се у томе што и Келзен као и марксизам открива да буржоаско право, боље рећи буржоаска правна теорија, _има идеолошки карактер, тј. да себе претставља као вечито и најбоље и тиме лажно одражава стварност. Али Келзен налази да и марксистичка теорија дада у идеолошко улепшаваше права кад говори о сопи ј алистичком праву као једино праведном и савршеном. Он оправдано критикује Пашуканиса због шеговог схваташа права као посебне врсте друштвеног односа, као односа између сопственика роба, jep се онда не може разликовати, например, држалац од сопственика, као што критикује и шегово свођење целог права, а нарочито кривчног, на приватно право. Келзен такође критикује Пашуканисову тврдшу да he се у комунизму правна ггравила претворити у „техничка“ правила и тиме престати'да буду ,правна, jep he постојати „јединство интереса“ између оних који наређују правила и примешују насиље за шихово оствареше и оних над којима ce то насиље примешује. Он оправдано примећује да je постојаше принуде доказ да тог јединства интереса нема. На наводима Сталина он показује да je извршена ревизија марксистичког учеша да право постоји само у класном друштву, jep се тамо тврди да нема класа у совјетском друштву, а ипак има права. После Пашуканиса Јудин, Винпшски, Голунски и Строговић и други су развијали ове Стаљинове мисли, доказујући да совјетско право, односно социјалистичко, мора постојати и у друштву без