Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

ПРИКАЗИ

233

класа и да се чак у њему може развити до нових, неслућених размера. Али, како су ови теоретичари с једне стране тврдили да у совјетском социјалистичком друштву више нема класа, а с друге стране, да у њему постоји право, то су морали променити и дефиницију социјалистичког права. Они га сад одређују као вољу целог совјетског народа а не само владајуће класе, како дефинишу експлоататорско право. Ипак, да би очували коликотолико његову класяу карактеристику, они идак тврде да je на челу народа као његова руководећа снага радничка класа. Келзеџ правилно утврђује да не могу постојати две дефиниције права и да зато социјалистичко право не може бити схваћено као право исте врсте као што je експлоататорско. Он утврђује да су политички мотиви били узрок оваквих теориских погрешака с једне стране, потреба за учвршћењем совјетске државе и права, а, с друге, потреба да се та држава и право ипак претставе као социјалистички, тј. засновали на друштву без класа, или, бар, без антагонистичких класа. У вези с тим, он утврђује да оваква совјетска теорија нужно мења и ранији појам класе, чије je постојање по марксизму нужно везано за експлоатацију, док совјетска теорија сматра да класе постоје и у совјетском друштву, иако у њему нема експлоатације. Важна je и последња глава Келзенове књиге, у којој се опширно излаже совјетска теорија међународног права. Он ту износи њен развој од нихилистичког става према међународном праву, по коме такво право уодште не постоји, преко учења о псстојашу специфичног социјалстичког међународног права, до прихватања класичног учења о постојању једног јединственог међународног права, заснованог на сувереној једнакости и пристанку свих држава. Овакав раззој Келзен тачно објашњава одговарајућим развојем совјетске спољне политике која je ишла у правду све чвршће сарадње с буржоаским државама. У Келзеновој критици совјетских схватања међународног права, пак, најважнија je његова опаска да уствари по марксистичком учењу о праву међународно право није уопште право, јер не дретставља вољу владајуће класе него регулише или односе између држава исте класе или између држава разних класа, али увек на начелу једнакости држава. Он критикује неуспеле покушаје совјетских теоретичара да ипак нађу класну суштину и за међународно право (тврдећи да je то међукласно право и сл.) и јасно показује да обухватање међународног права у марксистичку дефиницију права захтева проширење ове дефиниције. На крају, у својим заюьучцима, Келзен тврди да je пропао покушај да се створи једна социологистичко-економистичка марксистичка теорија права наместо нормативистичке, што доказује и одбацивање такве теорије у Совјетском Савезу и враћање на нормативистичку теорију. Он утврђује да je совјетска теорија права идеолошког карактера, што долази од марксистичког схватања да дравна наука треба да служи као оруђе у политичкој борбй. Келзенова књига je веома значајна не зато што доприноси бољем разумевању марксистичке теорије права, јер то није случај, ни због откривања нових чињеница (за нас je у том погледу у извесној мери значајна зато што износи извесне податке о совјетским теоријама пре 1936, које су нам већином непознате), јер то такође ни je слзшај, него зато што утврђује на релативно коначан начин однос између марксизма и „чисте“, нормативистичке, Келзенове теорије права, те несумњиво данас, и уопште, једне од најзначајнијих тзв. буржоаских правних теорија. У том светлу глецано, Келзен je у неку руку неизбежном логиком развоја своје теорије био принуђен да напише ову књигу. Она je једна врста дуга његовој научној савести и савести правке науке уопште; она je допри-