Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

ПРИКАЗИ

235

његовим пребацивањем марксизму да, упркос тврђења да je право класног карактера, ипак остаје при томе да достоји социјалистичхо право и држава, иако у социјализму, по марксизму, нема више класа. Уствари, ова критика се пре односи на извесне совјетске теоретичаре који су сувише оштро, из одређених практичних побуда, наглашавали, с једне стране, значај социјалистичке државе и права, а, с друге стране, бескласни характер социјалистичког друштва. Овде су ти теоретичари претеривали у оба правда није тачно да je значај државе и права у социализму заиста тако велик, као што није тачно ни да je социјалистичко друштво заиста тако чисто бескласно друштво. Келзен, напротив, не уважава довољно истину коју истину класици марксизма да држава и право поступно „одумиру“, тј. престају то бити уколико нестају и класе, а ово нестајање je дут процес и врши се кроз прелазан дериод социјализам. Зато социјалистичка држава и право и јесу и нису држава и право. Келзен такође пребадује марксизму мешање политике и науке, и, у вези с тим, идеологије, као лажног претстављања стварности, и науке. По њему, наука не може да буде и политика, тј. да служи као оруђе у класној борби, јер тада, по правилу, бива поистовећена с идеологијом, Као идеологија, она налази да je једно право праведно (то je право оне класе која такву науку, с идеолошким характером, ствара), а друго неправедно. По Келзену, напротив, наука има само да констатује стварнсст а не и да je оцењује, jep je ово последнее задатак политике. У вези с овим треба најдре рећи да и овде грубо мешање долитике и правне науке није вршио марксизам него поједини теоретичари. С друге стране, Келзен није у праву кад одбија сваху примену правне науке у пракси, па и у политичкој пракси, jep науке управо зато и постоје да буду практично примешиване. Ако марксистичка теорија открива истину о праву, као што сматра и сам Келзен, зашто се том истином не послуткити у дракси? Међутим, кад Келзен напада тврдњу марксизма да je социјалистичко право лраведније, односно историски више и „боље“ од буржоаског, кад ту тврдњу напада као идеолошку, односно чисто политичку и ненаучну, он то чини без икакве аргументације, јер није ушао у суштину ствари, није ушао у дијалектичко схватање развитка друштва и права и у законитост смењивања разних типова права, односно државе. Да je то учинио, видео би да je поменута тврдња уствари тачна, дакле, научна. По Келзену, напротив, правка наука посматара право само статички, за њу сви правни поретци морају бити подједнако вредни, односно невредни; за који се поредак треба определити није задатак науке да каже итд. То je сувише формалистично и статичко схватање правне науке. Проблем објективног права, велики проблем природноправне школе, који je по Келзену лажан, односно псеудонаучан проблем, тај проблем постоји и марксистичко учење о развитку права решава га на задовољавајући начин, Нетачан je и оппгги Келзенов закључак да je неуспео покушај да се створи марксистичка теорија права зато што je марксизам само једна врста социологије, јер социологија, што и сам Келзен сматра, не онемогућује нормативну науку о праву, а ова, опет, није могућа без социологије, што практично и сам Келзен доказује чим се почне бавити којом прозитивноправном наукой. И низ других ситнијих Келзенових дримедби je неоправдан, и долази отуд што он поједине ставове узима издвојено и тако међу њима налази противречности, док, у целини система узети, они, међутим, нису противречни. То je особито случај с питагьем идеолошког елемента у праву. Келзен налази да марксизам час тврди да je право идеолошког карактера, час да je део „стварности“. Уствари, у праву као делу, „стварности“ има идеолошког еле-