Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

ЖАЛБА У УПРАВНОМ ПОСТУПКУ

151

јавног интереса, и они су редовно регулисани државним прописима. Они су тај карактер имали док су били у надлежносли државних органа а нису га изгубили преношевьем на поменуте организадије. Баш се због таквог њиховог карактера у прописима о њиховом преношешу на организације и предвиђа посебан надзор над радом организација у тим пословима. Показује се, дакле, да организације врше ове послове на место државних органа који с|у их ракије вршили. Услед самог преношења тих послова из надлежности државних органа на организације, нити су ове стекле у односу на те послове каква права већа од оних која ciy имали државни органи док су их вршили, нити су странке у појединачним управним стварима из тих послова изгубиле штогод од својих права кода су раније имале. Преношење, дакле, није могло у том погледу изазвати никакву промену. С обзиром на то, за утврђивагве обима овлашћења организација у тим пословима и обима права странака у појединачним управним огварима из ових послова, меродавно je стање коде je претходило дреношењу тих послова. Према том ранијем стагьу, против решења првостепеног органа донетог у једној управној ствари из ових послова, странна je имала право жалбе непосредно вишем органу a овај je, као другостепени, био овлашћен да цени и законитост и целисходност првостепеног решења. На тај начин, с једне стране решење првостепеног органа није било коначно ни кад je било донето на основу слободне оцене, а с друге стране странна je од другостепеног органа могла тражити и добити заштиту и против таквог решена. А пошто функцију другостепеног органа после преношегьа врши државни надзорни орган, то значи да му се странна може жалити и против оног решена организације које je донето на основу слободне оцене, и да државни надзорни орган може, поводом жалбе, ценити правилност коришћења слободне оцене од стране организације. Према томе, и овде би дошло до примене правила о улози другостепеног органа у заштити странке од незаконитих или неправилних решеша првостепеног органа. Као што je већ изнето, оваква солуција се побија истицањем принципа самосталности организације. Међутим, та се самосталност организације конкретизује у њеном праву да самостално врши своје сопствене послове, тј. послове ван управних послова који су јој поверени. У томе погледу организација je задржала ону самосталност коју je имала пре него што je примила поверене jo j управне послове. Али управни послови који су јој поверени, имају карактер друкчији од карактера - њених српствених послова јер су они од јавног интереса. Такав шихов карактер неизбежно намеће извесне обавезе, односно ограниченна сваком органу који их врши, па то није могуће отклонити самим преношењем ових дослова на организације. С обзиром на то, оне у овим пословима не могу имати ону самосталноат коју имају у својим сопственим пословима. 4. У сва три овде изнета питања реч je о томе да ли ће им се дати решења која произилазе из примене већ дрихваћеног на-