Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

170

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

ној пракси, и које произвољно нижу мисли које често прелазе у облает фантастичног. Нажалост, управо због тешкоће провераван>а исправности друштвене мисли може ce изградити скроз погрешна теорија која чак може имати и своју прилично чврсту унутраппьу логику (например, Келзенов нормативизам, иако са гледишта друштвене праксе скроз погрешан, створио je читаву интенационалну школу). Али она у крајњој линији може бити веома штетна у друштвеној пракси кад ce покуша примешивати, јер може изазвати разне поремећаје. Таква једна теорија je код нас, например, теорија о одумирању својине или теорија о привидности социјалистичке својине. (Ово друго схватање заступа, нацример, Р. Леградић у свом чланку ~0 основним имовинским правима и кодификацији“, Наша стварност, бр. 2, 1955.) Управо je за чуђење како je могла нићи таква једна теорија код људи који друштвене појаве желе да објасне марксистички. Под својином Маркс подразумева не само присвајање него и све односе присвајања, све односе производите. Како je могуће да основни. економски однос ррисвајање, покретач производное, „одумре“, да нестане у друштву? Како се може замислити друштво без присвајања? А нарочито кад се својина, по Марксу, схвати још шире, као укупност производних односа. Шта то значи да je социјалистичка својина, или бар неки својински односи код нас, привидност? Како се може на једној, и са гледишта логике тако крупној грешци изградити теорија? Па чак и кад тврдимо да право својине, а не својина у целини, одумире, пашћемо у крупну грешку ако немамо у виду jeдан дуг историски период чије трајање још данас не можемо сагледати. Потпуно правилно друг Бајт (у чланку „Својина и монопол“, , Наша стварпост, бр. 4, 1955) указује на то да са гледишта економије и стварна права изведена из права приватне својине (службености, плодоуживање), као и потраживања, значе својину. (У чланку „Својина и имовина“, Апали Правног факултета у Београду, бр. 1, 1953, покушао оам да покажем да je имовина као скуп облигационих права само „двојник“ својине.) Правно, својина не може да нестане ни у социјалистичком друштву пре него што he нестати право и судство уопште. 2. О правкам лицима у грађанском праву. У Апалима Правног факултета '(бр. 1, 1955) друг проф. Лукпћ оеврнуо се, сасвим кратко, на проблем правних лица у грађанском праву. Полемишући са мном он каже: „...Али нам се чини да се могу и у граЬанском праву појавити правка лица без имовине; у сваком случају, могу постојати таква правка лица код којих имовина није битан већ споредан елемент то су лица којима главки циљ није имовинска већ која друга делатност и која стога имовину употребљавају само као средство за остварење тог главног цшьа.“ Па даље: „Чини нам се да баш у социјалистичком праву. .. није могуће ограничит правно лице на уску имовинску облает“ (стр. 64).