Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

172

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

лица буржоаског и социјалистичког права, уколико су одиста правка лица грађанског права, и обратно, она су правна лица грађанског права само у границами у којима имају имовину у горњем смислу и учествују кроз ту имовину у грађанскоправном промету. А њихови „випш циљеви“ који прелазе имовинске цшьеве уствари и не спадају у грађанско право. Дозвољеност тих циљева и контролу усклађивања њихове делатности са тим цюьевима врше административни органи, то спада дакле у административно право. Унутрашњи односи чланова са гледишта тих циљева, тзв. „чланска права“, као, например, право учешћа у раду удружеша, активно и пасивно изборно право, право да се служи имовинском масом удружења итд. спада у унутрашњу администрацију тог правног лица. Буржоаско право и та права урачунава у приватно право јер спадају у сферу „аутономије воље“ појединаца, зависи од слободне воље по ј единица да ли he да врши та права или неће. Али та права бар у истој мери додирују уставно право као и грађанско право. Та су права одраз „права грађана на удруживање“. Тачно je да je појам грађанскоправног субјективитета, како то Маркс на више места у Капиталу из лаже, па и појам правног лица, један облик надградње над робним односима. Па кад то проф. Лукић признаје и истине у својој дискусији, зашто уноси у дискуси ју једну негацију те основне истине? 3. Да ли je пауза еконолски или правки циљ? Друг проф. Војислав Спаић објавио je y Годигињаку Правног факултета у Сарајеву (за 1954) чланак који третира један тежак проблем из теорије грађанског права проблем каузе. Сама околност што je проф. Спаић пришао обрађивању тога проблема који je нарочито занемарен у нашој правној литератури, за похвалу je и врло je корисна. Обо тим пре што проф. Спаић поставља и одговара на питање да ли каузи има места и у нашем социјалистичком праву. Кад имамо у виду и то што je проф. Спаић обухватио широко овај проблем у свом чланку, консултујући обимну литературу и излажући решење у многим позитивним правима, одиста можемо само поздравити његов чланак. Ако je притом проф. Спаић дао повода дискусији и супротним схвтањима (што je такође по себи корисна појава), разлог томе лежи у великој мери у спору око тога проблема у грађанскоправној литератури уопште, у оштрим контраверзама које дискусија о том проблему изазива. Као што je познато, велики број цивилиста међу њима и тако великих као што je француски писац Планиол одричу постојање каузе и потребу појма каузе у грађанском праву. Проф. Спаић сдада у „каузалисте“, у оне који истину потребу и важност каузе. У томе се потпуно слажемо с шиме. Слажемо се и у томе, насупрот већини писаца, да je кауза економски а не правки цшь. Међутим не бисмо се сложили са проф. Спаићем у начину схватања каузе као економског циља, боље рећи са последгщама тога схватања.