Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

ДИСКУСИЈА

173

Проф. Спаић, као уосталом и многи писци који су тврдили или назирали да je кауза економски циљ, није до краја спровео то схватање. Он у току излагања отступа од тога схватања и понекад прави концесије дристалицама схватања да je кауза правки циљ. У почетку свога чланка, он тврди, заједно са Шлосманом (стр, 6 сепарата) да je кауза имовински, економски циљ који се манифестује у имовини странака, и то повећањем имовине онога који прима и смањењем онога који даје. Из тога ce јасно види да ту писац мисли на каузу као објективни, спољни ефекат правног посла. Но на стр. 13 понавља традиционалну дефиницију пристал ища схватања каузе као правног циља кад каже „извршена обавеза једне уговорне стране претставља каузу за другу уговорну страну“. Да je казао престацију друге стране, то би се join могло довести у склад са ранијом тврдњом. Али, ако je кауза у обавези једне стране која je за другу страну истовремено право, овлашћење, онда би кауза заиста требало да буде правни циль. Исто тако, везивањем каузе за заблуду (стр. 14 —15) схвата се посредно кауза као правни цшь, jep je заблуда увек грешка у вољи којом се хоће конституисати неко право, без обзира да ли je ефекат те воље извршен или не (тј, да ли je правни посао закључен у заблуди већ реализован или не). Везивањем каузе за традицију, предају, код уговора у давању (стр, 15) преузима се такође теорија неких немачких писада која каузу схвата као правни циљ (тзв. causa donandi, solvendi, credendi, тј. да се акципијенс учини власником или повериоцем, дакле да се постигне правни циљ). Но много већа грешка која je много више допринела да покушај објашњења каузе у овом чланку (као и толики други покушаји) не успе, јесте у томе што аутор меша каузу са основой, титулусом. Иако у првом делу чланка (стр. 9) изричито тврди да титулус није исто што и кауза, у каснијим излагањима упада у исту грешку у којој се налазило и римско право, и Француски грађански законик (чл. 1108, 1131) и многи други писци, те изједначује каузу са правним основом. Тако на стр. 13 кад говори о obligatio sine causa говори о „незаконитој и неистинитој каузи“, тј, о каузи која није у сагланости „са законом или са основним начелима правног доретка“. На стр. 15, 16 и 17 кад говори о примени каузе код неоснованог обогаћења, насудрот ставу који je раније изнео, поново меша каузу са правним основом. Зато најзад, и долази до другог погрешног скваташа (стр. 17, 35 и сл.) који нема везе са његовим првобитним ставом, да je кауза средство друштвене контроле. Мешагье каузе и правног основа je традиционална грешка. Потиче још из римског права. Уопште у римском праву реч causa означавала je разне појмове. Поред правног прописа или чигьенице на којима се неко право или правно статье базирало (напр. causa possessionis), она je означавала и форму која ствара облигацију (causa civilis), затим циљ правке радње (causa donandi, contrahendi) итд. Али она je означавала и правни досао који претходи предаји: justa causa je био синоним за justus titulus. Па и у кондикцијама се мешала кауза са правним основом. Од пет познатих кондикција: