Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

■ДИСКУСИЈА

179

реагују на отступања датих количина понуде и тражњв доводећи их, путем сукцесивних приближавања, цени равнотеже која изражава једнакост понуде и тражње. У субјективним и објекдцвним условима равнотеже лежи теориска основа Лангеовог система. Да би избегао дуалистичку субјективно-објективну концепцију трошкова и корисности Маршалове школе, као основе теорије' вредности и равнотеже цене, Ланге je, везујући читав систем за субјективне елементе, тражњу, а преко кье корисности, прихватио монистичку апи и субјективну теорију вредности аустриске, психолошке школе. Овој je додао емпирички метод сукцесивног приближавања датих количина које, у равнотежи, изражавају цену понуде и тражње, као објективни услов. Идеја je позајмљена од математске школе, пре свега од Леона Валраса (3). Али, вршећи теориске позајмице, Ланге je био принуђен да прихвати и претпоставке на којима поменуте теорије леже, и одмах затим да их ревидира, да би субјективне премисе индивидуалне економије учинио теориски прилагодљивим за анализу друштвених феномена. Тиме je он даже чинио претпоставке које су формално не само теориски -већ и логички недопустиве, чак ако се ставимо на гледиште тих теорија. Тако je, напр., морао да ревидира претпоставку о неупоредивости корисности између потрошача која je фундаментална поставка савремене неомаргиналистичке субјективне теорије вредности (4), и да пође од претпоставке упоредивости корисности, да би добио квантифицирајући принцип за суму тражње појединачних производа, тј. за друштвену равнотежу понуде и тражње. Та претпоставка неодржива je кад се узму у обзир основне субјективне теорије вредности, и наводи на мисао о научној неодрживости читаве теорије вредности грађанске економије и њеног практичног значаја сем у вулгарне сврхе као што се и самом Лангеу намеће (5). Слабост теориских премиса Лангеове анализе одражавају се и на могућност практичних решена која предлаже, чак и кад би се занемарила логично-теориска неодрживост његовог система. Прихватити макар и измењену шему планске привреде на бази услова слободне потпуне конкуренције значи уједно прихватити као реалне или остварљиве претпоставке тржишта на којима се остварује механизам конкурентке привреде. А те су претцоставке, пре снега, технолошки нереалне: непостојање услова перфектне деживости, хомогености и флуидности фактора производње; непостојање било каквог облика економског монопола. Оне су и друштвено историски нереалне јер не воде рачуна о утицају политичких критеријума, чија je прожетост са економским типична за стварне социјалне односе и снаге у оквиру којих се изграђује социјалистичка

(3) Leon Walras: Elements d'économie politique. Paris, 1926, стр. 65, 132 —3, итд. (4) F. Perroux: La valeur. Paris, 1942. (5) Ako ce ова претпоставка не прихвати, онда je, истине Ланге, „немогуће свако разматраше значаја економске политике које иде преко чисто формалне подударности одлука и изводљивости ньихове у пракси“, ор. cit-, стр. 100, прим. 54.