Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

ПРИЛОЗИ

ДИПЛОМАТСКИ МЕТОДИ СТАРИХ ДУБРОВЧАНА*

У уводу свог дела О дубровачкој дипломацији које je штампано 1950 године и које претставља синтезу његових доста обимних напора на том пол>у, Богдан Кризман je, између осталог, саошптио и следеће: „Прво, дипломација je вјештина, спретност, окретност и сналажљивост, конкретно у међународној пракси: она дјелатност, она активност, коју познати енглески нриручник за дипломатску праксу (Ernst Satow: A Guide to Diplomatic Practice) назива примјеном такта на уређиваше односа између појединих држава. У другом значењу дипломација je апарат, организацией и дгю државиог строја, и у овом нашем приказу бит ће ријеч само о дипломацији у овом другом смислу, , о органима тзв. „дидломатске службе“ државе, у овом случају нашег старог Дубровника“. Ако се узме у обзир да je Кризманов рад не само најновије него и готово једини успео шжушај у нашој науци да се проучи дубровачка дипломатија, онда остаје као чшьеница да je, како се он изразио, дипломатски такт старих Дубровчана сасвим необделано поље наше историско-правне науке. Ова констатација je чудновата поготову због тога што су Дубровчани и у науци a join више у традицији обележени као дипломате који су не само суверено владали дипломатским методама свог времена него су, у том погледу, располагали вештином која о била својствена само н>има и којој треба да захвале што су тако дуго сачували своју независност. Сва задојена оним самоувереним и наивним дубровачким патриотизмом, историографија тога града споро je мењала своје идеје и схваташа и није много напредовала од Растића и Лукаревића до Апендинија и Луја Војновића, као што ни тај патриотизам, за све то време, није много изменио своју садржину. Видећи у свим потезима дубровачке дидломатије доказ тог одушевљеша и пожртвовања према заједници, историчари града под Срђем ограничавали су се у истраживању њених стварних елемената. И тако су сва та дела, као јединствена, понекад недовољно писмена а често и комична смеша назшног и легендарног, остала обележена дивљењем према ненадмашно вештим и суптилним методима дубровачке дипломатије, али и осетним недостатком напора да се ти методи критички испитају и одене. Тек у последнье

* Овај чланак, прочитан као реферат на Првом конгресу нсторичара ФНРЈ у Секцизи за правку историју 6 маја 1954, претставља покушај да ce саопшти један утисак, да ce синтетизузе једно сазнање и искуство стечено проучавањем литературе и публпкованих извора и прел иста ваььем оног огромног фонда дипломатске преписке Дубровачке Републике који се чува у Државном архиву у Дубровнику. Тај покушај смо учинили у уверешу да он неће довести само до понављања већ изречених мишљења о методима дубровачке дипломатије. У навођење доку ментациј е нпсмо се упуштали, jep би то значило упуштање у рад друкчијег карактера и неупоредиво већег сюима.