Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

ПРИЛОЗИ

185

модерног доба не треба тражити у ньима самим него у целокутшом систему њихових поседа, упоришта, саобраћајних путева и пословакьа. Ако се пође од ових тврђења са убеђењем у шихову тачност, неће претстављати тешкоћу да се уоче и објасне методи дубровачке дииломатије у њеној борби за независност и интересе Републике. Сем тога, не смемо заборавити још једну чињеницу која ће нам много олакшати разјашњење тих метода. Модерно доба светске историје, које je започело крајем XV века, било je обележено не само стварањем крупних монархија него и успостављањем извесне равнотеже међу њима, појавом тзв. система европских сила, тј. све веће изукрштености и исдреплетености њихових интерера. Уместо средгьовековног излован'ог решавања међународних проблема, сад у томе учествују све европске силе, ангажоване својим интересима који све више губе локално сбележје. И тако, док су се у Средњем веку могли да воде бесконачни ратови и спроводе најсвирепија крвопролића између појединих земаља, дотле, од XVI века, ниједан дубровачки брод није могао да постане пленом противника Републике, а да то не нађе одјека на свим европским дворовима. У оваквој ситуацији, трговачкој републици између Неретве и Боке, која je имала сасвим реалне разлоге свог опстанка, није било сувише тешко наћи дипломатске методе у напорима око свог опстанка и ти методи нису морали бити продукт суште виртуозности њене дидломатије него закључак хладног и прибраног посматрагьа тренутног станьа ствари. А те прибраности и тог реализма у одењивању ситуације стари Дубровчани су, као сналажльиви трговци, несумгьиво имали и ту треба тражити узрок успелости метода .њихове дипломатије. Иако су били ревносни католици и одани приврженици Римске курије, иако су са истанчаним разумевањем и осећањем неговали у свом граду један мали огранак западноевропске културе, иако су видици њиховог родољубља обухватали не само Јужне Словене него и далеке пољске и руске равнице, Дубровчани су били у стадном напору да ни за тренутак не забораве да опстанак њиховог града зависи од Турске, да je она извор њиховог благостања, н>ихов суверен и заштитник, услов ньихове политичке независности, горостасни змај под чијим су крилом нашли уточишта и чије се поверење не сме прокоцкати. Ако прича о томе како je Дубровник први у Евроди наслутио будућу величину Турске и покорно joj се и примио њену заштиту кад Турци, у Малој Азији, нису ни помишљали на освајање Балкана, претставља обичну измишљотину коју су Дубровчани од XV века до пада Републике стално понављали на Порти и код босанских намесника кад je требало да их потеете на њихове обавезе према верним вазалима и у коју су, најзад, и сами поверовали, ипак та легенда, као сваки продукт традиције, има ерж истине. Она сведочи, самим тим што je вредела као разлог и Дубровнику и Турској, о присној повезаности те две државе, о дубоком прожимању њихових интереса које je напослетку