Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

ПРИЛОЗИ

187

промет и новац, иако су знали да од пословаша њихових штићеника имају користи колико omi толико и Млеци с којима су Дубровчани, на другу страну, били пословно везани. Уочавајући у Турској конзервативно и слепо придржавање старих правних норми и већ устаљених обичаја, Дубровчани су знали да и државноправним актима регулишу долитичке односе своје републике према тој земљи и обезбеде у шој свој трговачки престиж врло спрет'ним коришћешем сваког преседана турских власти, схватајући сваки писмени документ Порте за навек дате привилегије које се могу употребити према тренутној ситуацији. Зато су дубровачки поклисари увек носили собом у Турску читаве свежшеве разних докумената издатих у тој земљи у разним случајевима, намерни да их употребе као примере примене општих норми. Тако je и долазило до стварања тих норми и тако су Дубровчани стирали своје привилегије у Турској. С друге стране, Дубровник се необично опрезно устручавао да он са своје стране не учини неки штетан преседан који би Турпи свесно схватили као обичај и увек je дретпостављао било какву тренутну опасност или губитак неком машем издатку који би могао постати стална Зато се дубровачки поклисари, сем у изузетним случајевима, нису устручавали да било ког функционера Порте учине својим противником одрицашем поклона којим би доцније морали снабдевати све шегове следбенике. Ако се, из овог ошптег оквира, пређе на појединости, онда се мора уочити да je дубровачка дипломатија заиста умела да прикупља искуства свог непосредног дотицаја са Турцима и да их користи са ванредном сналажљивошћу у непосредним односима кад год би долазило до нових момената у односима са Портом и шеним намесницима и кад се требало борити и решавати проблеме а не само одржавати нормалан дипломатски контакт. Сјајни зналци турског менталитета као и Млечани, Дубровчани су у томе превазилазили своје такмаце интимнијим осећањем прилика, обичаја и људи у царству у коме je живео народ њиховог језика. Они су познавали све комдоненте характера турског човека, били су свесни шегове сензуалности, шеговог поноса војника, хипокризије вечитог сиромаха и уображеног частољубл>а подмитљивог службеника Порте. И зато у Дубровнику никад није недостајало људи који су се увек могли упутити у Турску са извесношћу да he крајње суптилно и вешто приступити наизглед сложении турским льудима. Та умеишост постала би у опхођешу са западним светом очигледна и бесмислена: сазнати што више о човеку с којим се преговара, ући у шегов характер, открити шегову личну заинтересованост и праве намере, а затим, хладним измишљашем сопственог става, привидном савитљивошћу или срачунатом тврдоглавошћу, обарашем противникових разлога својим за које je важније да га заведу и избију му оружје из руку него да буду тачни и, најзад, ласкашем и митом, савладати противника и натурати му своје решеше. Што je најзанимљивије, није сметало што je сва та тактика била за противника сасвим про-