Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

188

АВАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

видна: хидокризија и лаж губиле су овде свај прави смисао и нико ни je ни поминыьао да победи постигнуто ј гьиховом помоћи одрекне неприкосновеност. Све je то, уосталом, било могуће, пошто се у овим разговорима намерно само овлаш дотицало питање о коме се расправљало. Међутим, иако je располагала одличним зналцима турског менталитета уошпте, дубровачка дипломатија није се тим задовољавала и увек je настојала да има што исцрпније податке о свим службеницима Порте како би према сваком од н>их понаособ могла да заузме одређен став. Због свега тога дубровачки утицај , у Турској био je врло често јачи од млетачког који се више ослагьао на мито и мање био последица дубљег разматрања и коришћеаа прилика у Царству. Зато и дејство дубровачких доклона на Султанове службенике треба свести на скромну меру и схватити као споредно средство: они су били сувише шкрти и мали ако се упореде са резултатима тих спретних дипломата. Постоји разлог због кога сматрамо да je овде излишно износити методе дубровачке дипломатије у тренуцима кад je Турска заузимала негативен став према својим штићеницима и вршипа на њих притисак било које врсте: ти методи рстајали су исти, јер ни тада Дубровник није напуштао своју изолацију од Европе и сам се обрачунавао са својим сувереном, само што je он у таквим околностима примењивао своју тактику са много више спремности ина одлучан став, и на храбреет, и на упорност, и на сналажљивост, и на најскупље жртве ко je нису доводило у питагье његову независност, Са осигураном заштитом Турске, Дубровник je заузимао свој •став са много више смелости и, инвенције, тим пре што je Млетачка Република била једина сила која je могла довести у питање његов опстанак и што je она, у пуној зависности од трговине на Истоку, морала према Турцима водити. политику пуну обзира. Зато су Дубровчани, према оптужбама млетачких дипломата, са пркосном злурадошћу ишчекивкли сваки конфликт Републке св. Марка са Турском, прво због тога што су тада преузимали млетачке трговачке позиције на Леванту, а друто зато што се нзиховој дипломатији тада указивала прилика да на Порти, анализом пуном привидне логичности, до краја разголите и компромитују своје такмаце. Дубровчани су то чинили и поред тога што су у тим ратним Бременима ньихови бродови и трговци и шихови доданици по острвима и обалама Републике били изложени бруталним прогонима дуждевих галија и што je тада долазио у опасност и сам опстанак шихове државе: они су то стршьиво подносили свесни да се Млечашг, неће усудити да иду до краја и да ће њихова насиља вредети на Порти као очевидни доказ колико je Дубровник веран султану и какве су, уствари, млетачке намере према његовим штићеницима. Док би, са таквим речима на уснама, обилазили везире по Цариграду, дубрбвачки поклисари су са стрешьом и опрезношћу пратили сваки корак млетачке дипломатије, страхујући више од мира