Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

ПРИЛОЗИ

189

него од рата. Миром би, найме, Млечани повратили своје трговачке позиције у Турској и опет би ньихови златници са ликом крилатог лава придобили за дужда Портине службенике: Дубровнику je поново дретстојало мучно, лукаво и опрезно дипломатско надметаше са својим такмацима око утицаја у Турској, при чему су му, више него новад, користиле старе привилегије, сналажживост, интимно познавање људи и менталитета, и помоћ, често врло штедра, босанских муслимана који су штитили Дубровчане као суседе и људе „свога језика“. Зато Млечани, и поред свег богатства поклона који су расипали, никад нису успели да сасвим потисну дубровачки утицај у Турској. С друге стране, иако су са најодлучнијом упорношћу претпостављали у својој републици световну власт духовној й онемогућавали цркву да се уплиће у послове државе, тако да су долазили у сукоб и са самим Ватиканом, а са својим надбискупима ретко успоставл>али коректне односе, Дубровчани су знали да искористе Римску курију и учине je својим главним ослонцем и заштитником међу европским силама. Дубровник je бедем хришћанства, истидали су амбасадори тога града у Риму; његове колоније у Турској, у том мору неверника и шизматика, одржавају, с крајњим дожртвовањем, последње жишке праве вере и омогућују делатност мисионаржма Курије.у њиховој- пропаганди истине. А да није слободног Дубровника, из кога полазе путеви у све крајеве европске Турске, зар би се уошггте могло организовати убациванзе тих мисионара у неверничку земљу? У Ватикану су извесно знали да у овим разлозима има много неискрености и претеривања, jep je у Дубровнику, као ретко где, с довитљивошћу и тврдоглаво изигравано спровођење у дело одлука Тридентског концила, али Курија je, у овом случају, претпостављала суштину, а она je била тачна: Дубровачка Република je, не толико учешћем својих грађана колико самом чињеницом што je постојала, била од неоцењиве користи католичкој пропаганди у Турској. Зато се Ватикан, као стожер система европских сила све до Француске револудије, ни у једном тренутку није устручавао да интервенише у корист Дубровника; у критичним временима ове католичке републике из Ватикана je стизала и новчана помоћ, иако се знало да he она бити утрошена на делегьв поклона турским министрима. Ову чшьеницу треба подвући утолико пре што je став Римске курије био од одлучујућег значаја баш у оним моментима кад je опстанак Дубровника био најопасније утрожен, найме у заједничким ратовима хришћанских сила против Турске кад би Млеци упорно инсистирали, са несумњивим злим намерама, да се и Дубровник прикључи том општем напору, У таквим ситуацијама дубровачка дипломатија je имала смелости да објашњава пали како je за. општу ствар хришћанства корисније ако Дубровник остане неутралан, под скутом Турске, него да се његовим приступањем султановим непријатељима изложи одасности последње католичко упориште на Балканском Полуострву. Сматрајући ове разлоге дубровачких посланика у суштини