Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

СУДСКА ПРАКСА

203

дови на овом принципу позитивное права почели да решавају тековине у брачној заједници, . први корак у ширењу те заштите рада претставЈва примена тога принцида и на чланове породичне заједнице ван крвног сродства, a који се не налазе у брачном односу са старешином домаћинства. И ту се развој кретао у земљорадничким породичним заједницама, и то прво тамо где женидбом сина у кућу долази снаха као брачни друг тога члана породице, али у исто време и као радна снага домаћинства. Иста je ствар и кад се доводи у кућу брачни друг кћери тзв. „домазет“ или „прижењен”, иако су такви случајеви много ређи. Привређивање таквог члана породице доприноси у таквом случају свекру као старешини домаћинства. Тужбе које су подизане. по том основу упоредо с бракоразводном тужбом али не према брачном другу који није власник стеченог, већ према кьеговом оцу као стерепшни домаћинства које се користило том радном снагом, судови су без колебања прихватили и решавали методски на исти начин као да je у питагьу спор по члану 10 Основное закона о браку. Даље од истог метода утврђивања вредности до,приноса није се могло ићи. Имовина која je под тим условима стечена није заједничка имовина свих чланова породице који су доприносили радом, као хято je то код брачне тековине по сили закона. Судови су узели да ту меже да буде речи само о неправедном богаћењу за колико у тој тековини постоји допринос од радне снаге и да се има признали накнада вредности тога рада кас тражбено право. На тај начин оваквим решењем и без признања заједнице у имовгши онемогућена je експлоатација туђег рада у породичном кругу кроз институт неправедног богаћења. Но кад ce једном дошло на терен неправедног богаћења, гарантија о којој je реч ширила се даље и на с луча јев е кад није било никакве тековине али je зато радом снахе имовина одржана или je у ма којем виду домаћинство имало користи од тога рада. Отпор који je пружала тужена страна у споровима о тековини и који je био привидно усцешан уколико се тврдило да снаха „није дошла у кућу да буде ортак“ и да због тога не може да има удела у самој стеченој ствари или праву, него само право на накнаду свога рада по одбитку трошкова егзистенције и осталих користи које je већ добила од домаћинства —■ такав отпор довео je до последице да се рад снахе запази као реална вредност која постоји и кад није довела до стицања. Тиме je у исти мах идеја гарантије радног доприноса оваквог члана породице у свом развоју добила коначан облик и садржину. ’ Може да изгледа на први поглед да та гарантија чак премаша ону коју имају брачни другови, јер брачни друг не може да поставлю никакве захтеве по основу свога рада у току брака ако нема заједничког стицања. Ствар тако не. стоји ако се има у виду међусобна обавеза издржавања брачних другова из члана 13 Основног закона о браку у току брака и право на издржавање некривог