Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

214

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

праксе у вези са њима. Међутим и поред тога, не 6и се могло казати да ова схватања претстављају коначни став праксе према проблемима на које се она односе. Напротив, могло би се казати да je пракса наших судова, по извесним питањима у вези са овим кривичним делом, join увек у фази тражења дефинитив них решена. Као доказ за ово може послужити и чињеница што су извесна питана у вези са ситним делом крађе била предмет дискусије прве проширене опште седнице Савезног врховног суда и претставника врховних судова народних република и АП Војводине, одржане од 10 до 14 јануара 1955, па ипак на овој нису формулисана никаква правка схватана по овим питанима, иако je то учинено по низу других питана која су дискутована. Слично стоји ствар и у другим законодавствима која дознају ово кривично дело. Као претходно питане од чијег решена зависе делимично многа спорна питана у вези са ситним делом крађе, намеће ce проблем одређивана правке природе и положаја овог кривичног дела у систему посебног дела кривичног законика. Наиме, потребно je утврдити да ли je то самостално кривично дело у групи имовинских кривичних дела, или je ситно дело крађе само посебан, лакши, облик, крађе. У немачкој кривичноправној литератури где je ово питане највише дискутовано, преовлађује мшшвење да je ситна крађа (крађа из нужде, уведена новелом од 19 јуна 1912) самостално кривично дело а не само привилеговани облик крађе. Истине се да у Немачком кривичном законику ово кривично дело има и свој посебан назив: Entwendung а не Diebstahl Иако по свим обележјима одговара крађи, идак се од ове разликује по предмету извршена кривичног дела. Из ових разлога то није облик крађе већ самостално имовинско кривично дело (1). Чак и старији аутори који су узимали у обзир прописе пре новелирана Кривичног законика, истирали су да je спорно да ли je ово самостално кривично дело или пак облик крађе (2). У нашем Кривичном законику ситно дело крађе предвиђено ]е у члану 259 који се подједнако односи и на ситно дело утаје односно преваре. Из овог се већ може извести зашьучак да je дело из члана 259 једно засебно кривично дело које у себи обухвата не само ситно дело крађе већ и ситно дело утаје и преваре. Ствар je недостатка у правној терминологии што у закону није употреблен посебан назив који би једновремено означавао ситно дело крађе, утаје и преваре. Као засебно и јединствено кривично дело, оно обухвата све случајеве крађе, утаје и преваре који се односе на ствари мале вредности. Отуда приликом анализе овог кривичног дела у теорији и рракси мора се водити рачуна да се оно може извршити

(1) Schönke-Schröder: Strafgesetzbuch-Kommentar, 7 Aufl., Berlin, 1954, § 248 a, I; R. Frank: Das Strafgesetzbuch für das Deutsche Reich. IS. Aufl., Tübingen, 1925, § 248 a, I; Franz v. Liszt: Lehrbuch des Deutschen Strafrechts, 23, Aufl., Berlin, 1921, § 128, VI; J. von Olshausen’s Kommentar zum Strafgesetzbuch für das Deutsche Reich, 11. Aufl,, Berlin, 1927, II Band, S 248 a, 1; Ef Schwartz: Das Strafgesetzbuch für das Deutsche Reich, Berlin, 1914, S 248 a, 4. (2) K. Binding: Lehrbuch des Gemeinen Deutschen Strafrechts, Besonderer Teil, Leipzig, 1902, I Band, $ 76, 11, 2.