Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

216

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

игра економска вредност ствари у даном моменту, материјално стање оштећеног и томе слично“ (6), Ситно дело крађе спада у групу намерних деликата, према томе кривична одговорност je везана само за умшпљај. Као и код свих осталих кривичних дела, умишљај мора садржавати између осталог, свест о свим битним елементима кривичног дела. Пошто je предмет кривичног дела овде основни, конститутивни елемент, то je код учиниоца кривичног дела потребан умигшвај о предмету кривичног дела односно свест о томе да je у питању ствар мале вредности. У овом погледу постоји сагласност готово код свих аутора. Умишљај учиниоца кривичног дела мора бити управљен на крађу ствари мале вредности, односно мора се одно сити на оду зиманье ствари мале вредности (7). Ово се подвлачи јошвише тиме што сенаглашава да je код учиниоца дела, поред умишљаја у ужем смислу, потребно и „знагье“ мале вредности ствари (8). Односно, пошто je то намеряй деликт, ситно дело крађе постоји само бнда ако јенамера учиниоца била управљена на прибављање мале имовинске користи. Из овога јасно произилази да ће постојати крађа а не ово кривично дело ако je до извршења ситног дела крађе дошло само због стицаја околности, например, ако je у украђеном новчанику било мало новца, ако у просторији у којој je крађа извршена није било ствари веће вредности, итд. (9). Само неки аутори узимају да за постојање овог кривичног дела није потребна свест о малој вредности ствари, па да према томе то не улази у умишљај (10). Прайса наших судова готово ј еднодушно узима да je за постојаше сйтног дела крађе потребан умишљај односно свест о томе да je предмет кривичног дела Отвар малО вредности. Тако по питању да ли се крађа новчанйка само са 172 динара Може сматрати као ситно дело крађе, Врховни суд IIP Србпје у пресуди Кж-169/52 од 6 фебруара 1952 стао je на гледиште „да би ово дело постојало OâMo у том случају ако би умишљај учйниоца био управл>ен само на одузимање и протйвправно присвајање одређене ствари мале вредности, па само ту ствар и ррисвојио иако je могао том прйликом да присвоји и друге ствари веће вредности“ (11). Још јасније je то речено у пресуди истог суда Кж-69/52 од 8 фебруара 1952: „Ситно дело крађе из члана 259, ст. 1, Кривичног законика постојало би само онда кад би умишљај извршиоца био управљен само на одузимање и противправно присвајање одређене ствари мале вредности, па извршилац само ту ствар и присвоји, иако je том приликом могао да присвоји и ствари веће вредности, или je само одређену ствар мале вредности хтео да присвоји а других ствари није ни било“ (12). Слично je и по пресуди Врховног суда HP Хрватске Кж-639/53 од 28 априла 1953: „Да би се радйло о делу ситне крађе из члана 259, ст. 1, Кривичног за-

(6) Збирка одлука врховних судова, I, Београд, 1952, 6р. 47, стр. 65. (7) Schönke-Schröder: op. eit. § 248 а, Ш; Olshausen; op. cit. S 248 a, 6. (8) Binding: op. clt. S. 310. (9) Таховић: op. clt. стр. 327. (10) Frank: op. cit. 5 248 a, IV. (11) Збирка одлука, I, бр. 46, стр. 64 —65. (12) Збирка одлука врховних судова, 11, Београд, 1954, бр. 32, стр. 86.