Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

СУДСКА ПРАКС'А

217

коника потребно je, уз остало, да je ствар мале вредности (као предмет кривичног дела) обухваћена умишљајем учиниоца, и да je умишљај ограничен на крађу ствари мале вредности“ (13). Исто тако по пресуди Врховног суда Босне и Херцеговине Кж-47/53 од 26 октобра 1953: „Ситно дело крађе из члана 259, ст. 1, Кривичног законика доской само у том случају, ако je умишљај учиниоца ишао за тим да украде само ствар мале вредности“ (14). С обзиром на .то да je за постојаше овог кривичног дела потребан умигшвај учиниоца у погледу ствари мале вредности, у случају постојања заблуде могу настати следеће ситуације. Ако ствар објективно није мале вредности, али учшшлац у заблуди то сматра, онда оваква заблуда искључује одговорност за крађу и учинилац одговара само за ситно дело крађе. Ако je ствар објективно мале вредности, али je учинилац у заблуди сматра као ствар веће вредности, онда je спорно како треба ценили кривичну одговорност учиниоца. По неким ауторима у овом случају постоји. обична крађа у покушају, по другим као свршено кривично дело, а има и мишљења да у овом случају постоји само ситно дело крађе (15). 2. Питање које-је најинтересантније за нашу судску праксу у вези са овим кривичним делом, састоји Се у следећем. Могуће je, а такви случајеви у пракси нису ретки, да ситно дело крађе у конкретном случају садржи Koje 1 обележје тешке крађе из члана 250 Кривичног законика, па се онда поставља питаше да ли дело и даже треба третирати као ситно дело крађеили пак узети да у том случају постоји тешка крађа, без обзира на то што je предмет кривичног дела ствар мале Вредности. У теоријИ, полазсћи од изложеног схватања да je ситно дело крађе самостално Кривично дело, већина аутора заступа гледиште да се ово дело ниуком случају не може претворили у тешку крађу, без обзира на то што оно садржи у конкретном случају које обележје тешке крађе. Сматра се, према томе, да основи и околностй које дају појам тешке крађе, не могу утицати’ на правку природу ситног дела крађе. Ситно дело крађе и крађа наЛазе се у односу привидног стицаја По принципу специјалитета (lex specialis derogat legi generali) и зато се на ситно дело крађе не могу применити прописи о тешкој крађи иако у конкретном случају постоје неке сличне околностй које иначе крађу чине тешком (16). Из истих разлога готово сви аутори узимају да осуда за ситно дело крађе не може служили као основ за специј алии поврал, као једне од квалификаторне околностй за тешку крађу (17). Пракса наших судова, међутим, заузима различит став у погледу дојединих облика тешке крађе. Она je готово једнодушна у

(13) Naša zakonitost, Zagreb, 1954, br, 1, str. 39. (14) Правый живот, Београд, 1954, 2—3, стр. 59, (15) Schönke-Schröder: op. cit, 5 248 a, III; Frank: op. clt. § 248 a, IV; Olshausen: op. cit. g 248 a, 6. (16) Schönke-Schröder: op. cit. 5 248, a. I; Frank: op. cit. S 248 a, I, 2; Olshausen: op. cit. S 248 a, 3; Schwartz: op. cit. g 248 a, 4, a. (17) Frank: op. cit. g 243 a, I, 2; Olshausen: op. cit. g 248 a, 3. b; Schwartz: op. clt. g 248 a, 4, a; Schönke-Schröder: op. cit. g 248 a, I.